ovde - vera znanje mir

група контролише своју сопствену државу путем своје владе и државног апарата, овај
последњи мора бити састављен, претежно или искључиво, од чланова “осопствењене ”
националне групе. Захтев за сецесијом је тако представљен као захтев за државом коју би
чланови сецесионистичке популације могли да контролишу на начин на који они, као
мањина, никад не би могли контролисати државу у којој тренутно живе.
Наведено националистичко тумачење начела самоопредељења није једини могући начин за
разумевање самоопредељења. Самоопредељење такође може бити дефинисано у смислу
партиципације у доношењу политичких одлука, а не у у смислу контроле над државом.
Према једној широј верзији овог начела, самоопредељење налаже да група људи треба да
суделује, без икакве дискриминације у доношењу одлука државе у којој живи. Изгледа да
управо овако Декларација о пријатељским односима Генералне скупштине Уједињених
нација из 1970. године, тумачи право на самоопредељење. Ова декларација подразумева да,
ако суделовање у доношењу одлука или представљање у влади треба да буду одрекнути
једној групи у некој појединачној држави, онда територијални интегритет ове државе више
није под заштитом Повеље Уједињених нација, и допустива је сецесија од ње. Ова верзија
тог начела не додељује право на сопствену државу неким или свим националним групама и
стога не прибавља универзално оправдање за сецесију националних група или нација.
Штавише, националистичка верзија овог начела није општеприхваћена чак ни од међу
политичарима, а камоли међу теоретичарима политике и филозофима. У својим покушајима
да оправдају сецесију савремени теоретичари политике и филозофи позивају се на друга
политичка или етичка начела или норме, од којих су неки неспојиви са националистичком
верзијом начела самоопредељења. За разлику од сецесиониста, теоретичари политике и
филозофи нису заинтересвани за мобилизацију подршке, или за утицај на јавно мњење у
прилог неком појединачном сецесионистичком пројекту. Њихово интересовање је, прво, за
идентификовање појединачних политичких и/или етичких норми које би најбоље оправдале
стварање нове државе изван већ установљене и, друго, за прибављање теоријског или
принципијелног оправдања специфичних покушаја сецесије.
Слобода избора државе или право на живот у функционалној држави?
Новији теоретичари сецесије позивају се, врло широко говорећи, на следећа два различита
типа норми или начела:
1. је Слобода избора државе у којој се жели живети. Пошто су групе или појединци
слободни да стварају политичко удружење и слободни да бирају улазак у свако такво
удружење или излазак из њега, појединци или групе такође имају право, под извесним
условима које треба спецификовати, на државу у складу са њиховим сопственим избором.
2. јеПраво на живот у функционалној држави. Да би задржала своју легитимност, држава
треба да врши своју несумњиве или есенцијане функције. Ако држава не успе да испуни
своје неопходне функције у погледу једне групе људи, концентрисане на некој територији,
онда та група добија право да створи државу која би их испуњавала.
Теоретичари сецесије се разликују у својим концепцијама и о неопходним функцијама
државе и о условима под којима групе и појединци добијају право на избор своје сопствене
државе. Упркос овим разликама, све новије теорије сецесије претпостављају да право на
отцепљење, ако постоји као такво, треба доделити територијално концентрисаним групама
или популацијама унутар држава. Према томе, да би било која група имала право да се
отцепи, неопходно је да та група буде концентрисана на ограниченој територији неке већ
установљене државе. Групе које су распршене и испреплитане са другим групама не
изгледа да имају право или слободу да створе своју сопствену државу.
Главно средиште интересовања за теоретичаре сецесије јесу једностране сецесије. То су
покушаји сецесије без сагласности владе или већине популације у матичној држави.
Постоји неколико разлога зашто су једностране сецесије предмет посебног интересовања.
Прво, оне могу прекршити два важна либерална демократска начела: начело демократског