ovde - vera znanje mir

Evropi i pretežno boravila u Parizu. Udala se za svog sunarodnika, plemića (zajisang) sa kojim se
vratila u Sinkjang 1937. godine. Posle pogibije supruga, preudala se za francuskog konzula u
Pekingu, sa kojim se vratila u Francusku 1950. godine. Umrla je 1983. godine. Dva sina iz prvog
braka i danas žive u Parizu. Imajući u vidu žurbu i metež koji je pri evakuaciji vladali na
crnomorskim lukama kao i da se moglo poneti samo ono što je bilo pri ruci, beogradskom hramu
su nedostajali mnogi bogoslužbeni predmeti koje nije bilo moguće nabaviti u Evropi. Za pomoć su
se Kalmici obratili predstavnicima svih ruskih izbeglica u Jugoslaviji - molba je potom prosleđena
poslaniku Japana u Bukureštu. Ubrzo je iz Tokija stigao veliki paket sa Budinom statuom i ostalim
relikvijarom. Osvećenje novog, bronzanog Budinog kipa izvršeno je 25.3.1934. godine.Pola
godine po osvećenju Budine statue, hram i beogradski budisti su ponovo dospeli na stranice
dnevne štampe. Povod je bio pomen koji su održali kralju Aleksandru, ubijenog u atentatu
prilikom zvanične posete Francuskoj.
Praznici beogradskih budista
Susret Bude i Belog starca se proslavlja u maju mesecu. Beli starac je glavno budističkošamanističko
božanstvo Kalmika i tipičan je primer karaktera njihovog religioznog diskursa.
Primeri budističko-šamanističkog sinkretizma se mogu sresti i u Burjatiji mada je tamo savremeno
upražnjavanje šamanizma nezavisnije od budizma nego što je to slučaj kod Kalmika. Inače je Beli
starac (Cagan ovgen) poznat mnogim narodina i ima razna imena: “božanstvo dobrobiti”, ” vladar
vaseljene” (kalm. iki burhan - veliko božanstvo) itd. Svoje tradicionalne praznike i svetkovine
Kalmici tokom cele godine dosledno i svečano proslavljaju. U godišnji ciklus tih praznika ulazi
zapravo nekoliko obrednih kompleksa. Njihovo poreklo vezano je sa starim verovanjima koje je
budizam preuzeo i uključio u svoj obredni sistem pri čemu ih je saobrazio budističkom kanonu.
Glavni ili veliki praznici su: Cagan sar (”beli mesec”), Zul (”praznik svetla”) i Urus-Ova (”praznik
proleća” -vidi izveštaj iz dnevne štampe), dok su mali: Gal tjal’gan (”prinošenje vatre”), Usn aršan
(osvećanje vode) i Usn tjal’gan (”prinošenje vode”). Pored te kategorije praznika, proslavljaju se i
praznici vezani za Budu: čuda koja je Buda činio (februar), rođenje, prosvetljenje, ulazak u
nirvanu (maj), prva propoved (jul) i silazak sa neba Tušita (oktobar). Hram je takođe bio mesto
gde su se sklapali brakovi, držali pomeni za počivše itd…Za vreme većih praznika beogradski
Kalmici su u dvorištu svetilišta postavljali sto sa darovanom hranom, kolačima i napicima, pili čaj
pomešan sa maslacem, mlekom i solju i gostili se, prema pričama komšija, i konjskim mesom.
1935: Rekonstrukcija hrama
Tri puta dnevno su sveštenici držali službu i molili se za dobrobit čovečanstva i svojih
sunarodnika. Tim službama su obično prisustvovale žene i predškolska deca - odrasli su bili na
poslu, a deca u školama. Na velike praznike, međutim, hram nije mogao da primi sve vernike.
Zbog toga su tokom 1934/35. Kalmici tražili i dobili dozvolu za prepravku hrama. Obimne
prepravke koju su hteli da izvrše bile su veoma skupe pa su se svele samo na doziđivanje ulaza i
oltarskog dela. Time su uspeli da prošire hram za 38 kv.m.U poređenju sa hramovima koje su
podizali u svojoj otadžbini, hram u Beogradu je bio mali i skroman. Inače, u arhitekturi hramova
Kalmika bila je prisutna tradicija drvenih zgrada, a tek od kraja 18. veka se gradilo od cigle i
kamena. Pored stalnih svetilišta, Kalmici su imali i manja pokretna svetilišta u jurtama.
Desetogodišnjica hrama
Proslava desetogodišnjice izgradnje hrama održana je 23. 11.1939. Tom prilikom posebna poveljazahvalnica
je bila dodeljena Milošu Jaćimoviću kao znak zahvalnosti Kalmika u Srbiji za njegov
neizmeran doprinos pri podizanju hrama. U hramu su držani časovi kalmičkog jezika i budističke
veronauke. Ta škola je držana svake nedelje. Interesantno je primetiti da je u to doba veronauka
bila obavezan predmet u školama. Kako se samo “hrišćanski vjeruju” predavao u školama, to je
Kalmicima bilo određeno da pohađaju časove budističke veronauke u hramu, a učitelj je bio dužan
da školama u kojima su njegovi đaci inače bili upisani, dostavlja ocene iz tog predmeta. Časove
kalmičkog jezika je držao Dr. Erdne Nikolajev (1896-1966).