ovde - vera znanje mir

veka), protestantizam je igrao složeniju ulogu braneći vrednosti jedne vrste religioznog
građanskog društva, u kojem je razdvajanje crkve i države neophodan uslov istinskog hrišćanskog
preporoda. Sekularizacija tako ima drugačije puteve u katoličkim i protestantskim društvima –
protiv vere u prvom, zajedno s verom u potonjem slučaju – i to u tolikoj meri da je vrlo teško
govoriti o Zapadu kao jedinstvenoj celini.
Savremena zapadna društva su sekularizovana ili zato što je razdvojenost crkve i države ustavom
zagarantovana (Sjedinjene Države), ili zato što je građansko društvo prestalo da se samodefiniše
kroz veru ili religioznu praksu (Velika Britanija, Nemačka, skandinavske zemlje), ili pak zato što
se ova dva oblika sekularizma sustiču i podupiru, uspostavljajući ono što Franzuci zovu laïcité.
Ipak, kada se iznese tvrdnja o suprotstavljenosti Zapada i islama, onda se ili naglašavaju hrišćanski
koreni evropske kulture, ili se, upravo suprotno, naglašava njen sekularizam. Drugim rečima, kada
se dovode u pitanje kapaciteti islama za modernizaciju/pozapadnjenje, u igri su dva različita
koncepta: hristijanizacija i sekularizacija.
Istina je, stvari su veoma složene, i bilo bi veoma jednostavno pokazati da je poreklo evropskog
sekularizma zapravo hrišćansko – kao što to i činim u svojoj knjizi Islam i izazovi sekularizma
(Secularism Confronts Islam). Takođe je interesantno zapaziti da savremena kritika islama na
jednom mestu okuplja dve intelektualne struje koje su tradicionalno u neprijateljstvu: one koji
misle da je Zapad na prvom mestu hrišćanski (i koji su, ne tako davno, smatrali da je u slučaju
Jevreja asimilacija gotovo nemoguća), i one koji misle da su najvažnija obeležja Zapada
sekularizam i demokratija. Drugim rečima, hrišćanska desnica i sekularna levica danas su
ujedinjene u svojoj kritici islama.
Debata o apstrakcijama
Ako se hrišćanstvo uspešno redefinisalo kao jedna među mnogim religijama unutar sekularnog
prostora, zašto bi to bilo nemoguće u slučaju islama? Dva argumenta se najčešće prizivaju u
odbranu ovog stava. Prvi je teološki, i on kaže da je razdvajanje religije i politike strano islamu;
drugi je kulturološki i tvrdi da je islam više od religije: on je kultura. (Oba sam dotakao u knjizi
Islam i izazovi sekularizma.)
Ova teoretska debata, međutim, koja se hrani radijskim i televizijskim kontakt programima i
novinskim kolumnama, sve se više razrešava u religioznoj praksi samih muslimana. Svakodnevno
iskustvo života u manjinskoj zajednici upućuje muslimane na razvijanje običaja, iznalaženje
kompromisa i obzira čiji je cilj usaglašavanje sa sekularizmom koji je sveprisutan. Nije, dakle,
slučaj da islam nikad nije doživeo iskustvo sekularizma, već samo to, da se, sa izuzetkom nekoliko
izolovanih mislioca, nije osetila potreba da se ova tema pažljivije razmotri. Uslovi života na
Zapadu, kao i dominacija zapadnog modela kroz procese globalizacije, primoravaju mnoge
muslimane da se jasno odrede prema sekularizmu, donekle urgentno i pod pritiskom političkih
događaja. Ova debata obuhvatila je veoma širok spektar stavova, od onog što ja nazivam neofundamentalizmom
do liberalne pozicije, sa najrazličitijim varijantama više-manje prosvećenog
konzervativizma u sredini.
Nažalost, paradigme i modeli mobilisani u zapadnjačkoj debati o islamu loše odslikavaju
postojeću praksu muslimanskih vernika. Dok je politička debata o mogućim opasnostima koje
muslimani navodno predstavljaju manje-više potaknuta intelektualnom debatom o „sukobu
civilizacija“, pomoć sociologije (tj. konkretna analiza običaja i praksi muslimana) se uopšte ni ne
traži, iako je sociologija na velikim mukama u pokušaju da utvrdi postojeće forme religioznosti
koje karakterišu praksu muslimana u imigrantskim zajednicama. Stoga moramo napustiti modele u
trenutnoj upotrebi, kako bi se razumelo kako je moguće praktikovati islamsku veroispovest u
kontekstu sekularizovanog Zapada. Ubrzo postaje jasno da se muslimani nalaze u poziciji sličnijoj
„ponovo rođenim hrišćanima“ ili Haredi Jevrejima, nego u poziciji stranca.
Sukob za ugled
Do sada, Zapad je pitanju svojih muslimanskih zajednica korišćenjem pristupao koristeći dva
modela: multikulturalizam, koji se dovodi u vezu sa zemljama engleskog govornog područja