ovde - vera znanje mir

ića, neki lep san čovečanstva, već da spase čoveka u njegovoj celokupnosti. Još je u nekom
antičkom proročištu pisalo: „Zvan ili nezvan, Bog je prisutan”.
Čini se da u današnjem nemilosrdnom procesu globalizacije koji melje svet ima malo mesta
za „globalnu civilizaciju ljubavi” koju propoveda Jevanđelje i Hristova crkva?
– Ja sam još ranije evro-američku, zapadnu civilizaciju imenovao civilizacijom uspeha, a
pravoslavnu civilizaciju, civilizacijom ljubavi. A, kao što kaže apostol Pavle, ljubav ne traži svoje.
Ona je trpeljiva, ona se nada, ona veruje. Ne traži neki vidljivi, fascinantan uspeh u svetu, jer je po
svojoj prirodi snishodeća. Ona nije carstvo od ovoga sveta, ali je lepa i može da doživi sudbinu
koju znamo iz bajke o Pepeljugi. To je ona nevesta koju naš ženik Hristos hoće, s kojom ćemo ući
u večitu zajednicu Boga i čoveka.
Nije ni u globalizaciji sve loše. Ali, mi se plašimo da se ona ne razvija nauštrb siromašnih, da ne
nosi sobom marginalizaciju duhovnih vrednosti i samog čoveka. Zar nije strašan naslov knjige
Noama Čomskog, „Profit iznad ljudi”. Danas je profit taj entitet koji depersonalizuje čoveka.
Savremena tehnička civilizacija će možda rešiti problem gladi, ali moramo da znamo da glad
stomaka nije jedina glad čoveka. Ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta
Božjih. Samo poredak koji obuhvata bogatstvo različitosti jeste vredan poštovanja. Svaka ljudska
ličnost, a i narod kao kolektivna ličnost jesu unikat kosmosa i neizbrisiv trag Božjeg promišljanja
o svetu i o čoveku.
Često zameraju Pravoslavnoj crkvi da više voli da se upliće u visoku politiku nego da
pomaže malim konkretnim ljudima u nevolji.
– To nije tačno! Reč je o nama odveć poznatoj i dobro uvežbanoj praksi izvrgavanja Crkve ruglu,
ili o istovremenom nerazumevanju prirode Crkve i zloj volji, koja ponekad ide do nesavladive
mržnje u odnosu na sve koji u Boga veruju. Slične kritike upućuju još i oni izopačeni, antihumani
umovi koji pod politikom ne podrazumevaju sveopštu brigu o materijalnom i duhovnom dobru i
interesu svih ljudi, nego beskrupuloznu, međustranačku borbu, koja ima samo jedan „sveti” cilj, a
to je po svaku cenu osvajanje vlasti. Za Aristotela, međutim, politika jeste briga za javni život u
svim njegovim sferama. To je briga svih o opštem dobru. Stoga on i kaže da se samo idiot ne bavi
politikom.
Ko to može da preotme monopol na brigu o javnim dobrima; monopol na bilo koje pravo?
Monopolisti, „vlasnici” istine, iskusni veterani „politički korektnog” ateizma, bogoborci i vešto
umekšani, prikriveni i demokratskom maskom presvučeni antidemokrate i totalitaristi i posle pada
komunizma – ne mire sa sa činjenicom da je vreme jednoumlja i totalitarizma, Bogu hvala, iza
nas. „Nekad bilo – ne ponovilo se”!
Crkva se ne upliće u „visoku politiku” s namerom da vrši svetsku vlast. Za razliku od bilo koje
partije, koja je samo jedan deo društva Crkva je celina, sabor i iznad partija. Ona obuhvata sve
delove, pa i ljude koji su članovi različitih stranaka, kao i one koje ne pripadaju nijednoj partiji.
Crkva je otvorena za sve i svakoga prihvata onakvima kakav on jeste da bi ga tešila i davala nadu.
Zar poučavani Jevanđeljem i iskustvom svetih nemamo šta da kažemo na pitanja socijalne
nepravde, porasta kriminaliteta, nasilja u porodici, umnožavanja bolesti zavisnosti, širenja
ekološke katastrofe, mogućnosti manipulacija u bioetici… i svih drugih izazova koje moderno
društvo, utemeljeno na idealu „progresa” i neobuzdane potrošnje, proizvodi? Naravno da je u
centru pažnje mali čovek. Petnaest godina unazad Crkva je učestvovala u zbrinjavanju stotina
hiljada izbeglica, obezbedila stotinama mladih školovanje, mnogima omogućila lečenje…
Rimokatolička crkva je pre dve godine usvojila socijalno učenje kao podsticaj hrišćanskoj
delatnosti i sekularizovanom društvu. Da li je i Pravoslavnoj crkvi potreban takav
dokument, budući da se može čuti da SPC nema jasan stav o pojedinim društvenim
pitanjima.
– Iako pravoslavne crkve, izuzev Ruske, nemaju artikulisan stav u vezi sa socijalnim pitanjima u
formi posebnog učenja, briga Crkve za svet i čoveka je nešto što izvire iz njene prirode. Tu nema
suštinskih razlika između pravoslavnih i rimokatolika. Od najranijih vremena u Crkvi imamo