ovde - vera znanje mir

Evangelička Crkva a. v., Reformatska Hrišćanska Crkva i Evangelička Hrišćanska Crkva a. v.
Tradicionalne verske zajednice su one koje u Srbiji imaju viševekovni istorijski kontinuitet i čiji je
pravni subjektivitet stečen na osnovu posebnih zakona, i to Islamska verska zajednica i Jevrejska
verska zajednica. Konfesionalne zajednice su sve one crkve i verske organizacije čiji pravni status
je bio regulisan prijavom u skladu sa Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica (”Službeni
list FNRJ”, broj 22/1953) i Zakonom o pravnom položaju verskih zajednica (”Službeni glasnik
SRS”, broj 44/1977).
Što se tiče Registra crkava i verskih zajednica, nisam uspela da ostvarim uvid u njega, međutim
pronašla sam u tekstovima da on nikada nije potpuno objavljen, ali se pretpostavlja da ima oko
100 netradicionalnih verskih zajednica u Srbiji
(http://www.stormfront.org/forum/showthread.php/nema-preciznog-popisa-verskih-zajednica-
413780.html)
Iako su ovi podaci neprecizni, činjenica je da postoje verske zajednice u našoj državi koje se ne
izučavaju u školi, što je direktno protivno odredbama o zabrani diskriminacije i postavljanju svih
verskih zajednica u ravnopravan položaj. Bez obzira da li bi se tu mogao dati argument da njihovo
preklo ne seže daleko u istoriju, da zapravo one nisu tradicionalne, da još uvek nije jasno
iskristalisano šta bi se moglo prezentovati učenicima, da još uvek to veroučenje nije zaživelo u
praksi, i slični komentari, oni nemaju opravdanje pred formalnim zahtevima zakonskih propisa.
Unapred ne priznati ravnopravnost između verskih zajednica – kakva se atmosfera i podloga za
međureligijski dijalog time stvara?
Najzad razmotrila bih još neke odredbe, zanimljive u svetlu diskusija.
Ustav Republike Srbije ima i jednu krajnje interesantnu odredbu. U članu 43. stav 5. se kaže:
„Roditelji i zakonski staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u
skladu sa svojim uverenjima“. U diskusiji je kao ideja spomenuta mogućnnost da se vera bira pri
sticanju punoletstva, i da se vrlo često dešava da se deca krste vrlo brzo po rođenju, kada sigurno
nisu u stanju da se opredele po pitanju veroispovesti. Međutim, postoji Ustavom zagarantovano
pravo promene veroispovesti po sopstvenom ubeđenju. Međutim, bez obzira na pravo koje imamo,
takođe je bilo razmatrano pitanje tretmana okoline u slučaju promene vere, što se mora sagledati
kao jedan od bitnih faktora koji utiču na slobodu ostvarivanja ovog prava. Ovde moramo shvatiti
preplet pravnih normi i stvarnog života. Iako je pravo roditelja da deci obezbede versko
obrazovanje kao takvo propisano, činjenica je da će roditelji po sopstvenim uverenjima obrazovati
i vaspitati decu, kada je reč o bilo kojoj vrsti obrazovanja. Tako njihovi stavovi i ono čime su nas
oni učili postaju deo našeg mišljenja i bitno utiču na formiranje naše svesti o brojnim pitanjima.
Naravno da se to koriguje sticanjem obrazovanja i u školi i drugim vidovima obrazovanja, ali ono
što smo stekli kod kuće posaje deo nas. Uostalom, naši koreni, ono odakle potičemo jesu deo nas i
našeg identiteta. Čak i ako steknemo drugačija ubeđenja po pitanju religije i veroispovesti, ne
možemo izbrisati našu istoriju. Pitanje je samo na koji ćemo joj način pristupiti – objektivno
kritički, nastojeći da naučimo nešto iz nje i uporedno analizirajući ono čemu smo se priklonili
danas i ono što nas je vodilo nekad, ili negirajući bilo kakavu vrednost prethodnog. U krajnjoj
liniji, to je pitanje koje, kada je međureligijski dijalog u pitanju, u svakom slučaju treba da
postavimo sebi, kao i da se zapitamo da li uopšte gajimo otvorenost ka argumentovanoj razmeni
mišljenja bilo koje vrste.
U zaključku – iako sam u svojim razmatranjima navela samo neke pravne odredbe koje postavljaju
jedan od elemenata okvira u kome treba da se odvija medjureligijski dijalog, i ima prostora za
mnogo šira razmataranja ovog pitanja, zaključak koji se može izvesti je da je nužno stvoriti
povoljnu klimu u kojoj će se dijalog realizovati, i raditi na sticanju neophodnih preduslova za
pozitivno ishodište dijaloga.
Tako da, primera radi, ako smo došli do zaključka da svi učesnici dijaloga treba da budu
ravnopravni, iako postoje pravne norme kojima se to garantuje treba videti kako je to stvarno u
praksi, i to sagledavanjem svih aspekata kompleksnosti pojma ravnopravnost.