ovde - vera znanje mir

U posthrišćanskoj epohi: tajna vere – tajna susreta
Wednesday, March 12th, 2008
U POSTHRIŠĆANSKOJ EPOHI: TAJNA VERE - TAJNA SUSRETA
Anđeo đakon (Manastir Žiča)
Za neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola koji blagosilja i štiti njihovu moć i
vlasništvo..
Danas su mnoge reči prevrednovane i izgubile smisao. Među njima je i pojam vere. Ljudi je svode
na običnu ljudsku veru.
U „posthrišćanskoj epohi”, za „postmodernog čoveka” vera je postala za „dobronamerne” skup
dobrih načela; za „moralne” skup moralnih propisa; za „pobožne” vršenje religioznih rituala; za
„patriote” deo nacionalne tradicije; za „moderniste” simbol konzervatizma; za „naučnike” simbol
mraka i neznanja; za „trgovce” duhovna dobit; za „tužne” uteha. Verovati znači prihvatanje nekih
načela, stavova, istina, vrednosti, bez ispitivanja, dokazivanja i proveravanja.
Verovati podrazumeva prihvatiti neko učenje, kosmologiju bez logičkih i empirijskih dokaza. Za
neke verovati u Boga znači verovati u Boga kao idola koji blagosilja i štiti njihovu moć i
vlasništvo. Za pseudo i „uslužne“ intelektualce verovati znači prihvatiti a ne rezumeti.
Poštovanje autoriteta
„Veruj i ne istražuj” (parola nepoznatog porekla)! Neki je smatraju „kvintesencijom metafizike”
(Hriasto Janaras). Vera je ovde slepa. Apsolutno poštovanje autoriteta. Takva vera je idejni temelj
svakog totalitarizma: ideološkog, političkog, religioznog.
„Bez nevolje nema bogomolje” (narodna izreka). Ljudi često veruju i traže Boga u vreme straha,
rata, nesreća, elementarnih nepogoda, patnje, bola, nemaštine. Veruju kad im nešto treba, a kada to
prođe opet nastavljaju da žive kao da Boga nema. Ima ljudi koji ne veruju u Boga, ali su kažu
religiozni. Vole da svrate u Crkvu (kada nema nikoga u njoj). To im „prija”. Tada nalaze „mir” i
„spokojstvo”. Vera je neka vrsta rekreativnog zadovoljstva u „svetim” i „uzvišenim” stvarima. U
civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti, vera je neophodna i
korisna za nacionalne interese, porodicu, društvo. Ljude čini dobrim i poštenim.
Ako si „dobar” Bog te nagrađuje, ako si „loš” On te kažnjava. Tako se razrešuje sva ljudska
(ne)pravda. Vera je važna za vaspitanje dece i omladine. Od nje se očekuje da ih „dresira” da budu
pokorna i poslušna. Vera je terapija, pomoć i uteha, garant individualne sreće i zadovoljstva. Za
neke je vera samo „karanfil na reveru”. Oni veruju u ono što se najbolje plaća.