ovde - vera znanje mir

Geri u šestoj tezi o globalnim trendovima predviđa lagano gašenje plemenskih religija.
Početkom dvadesetog veka 6.5 procenata stanovništva pripadalo je nekoj plemenskoj religiji
(jednoj od oko 5.000!), dok će početkom trećeg milenijuma taj broj pasti na 1.5 procenta. Veliki
broj pripadnika plemenskih religija prelazi u islam i hrišćanstvo, posebno na afričkom
kontinentu.
Sedmi trend najavljuje jednak broj nevernika (ateista, agnocista, slobodnih mislilaca,
intelektualaca - humanista) u budućnosti. Trenutno, 15 odsto svetskog stanovništva izjašnjava se
kao uvereni nevernik – i ta brojka će ostati ista.
Jedna od mogućih kulturnih paradigmi biće, po osmoj tezi, multikulturalizam, odnosno
religijski dijalog. “Rastuća kulturna raznolikost i međureligijski odnosi mogu biti mogućnost
te izazov za dublje razumevanje, razvoj i dijalog.” (Isto)
Rastuća uloga žene u religijskim obredima – moguć je naslov devete teze. Po Gerijevim
proračunima, od prvobitnih 1 odsto, danas oko 5 odsto žena vernika učestvuje u religijskim
obredima. U Sjedinjenim Američkim Državama ta cifra je oko 10 odsto. Paralelno sa usponom
uloge žene, i u svetovnom savremenom životu, primetan je snažan otpor ovoj “religijskoj
emancipaciji žene”, iako bi “razvoj uloge žene doprineo celovitijem modelu komunikacije i
verskog okupljanja” (Isto).
I na kraju, Džej Geri uključuje mogućnost promene tradicionalne religije u takozvanom
Novom milenijumu koji će biti pun raznih izazova za sve vernike. “Čovečanstvo bi trebalo da se
pripremi i da u Novom milenijumu obezbedi mir i spiritualnost.” (Isto)
Globalno uskrsnuće religije
Semjuel Hantigton u svom kultnom delu “Sukob civilizacija” smatra da dolazi vreme
globalnog ukrsnuća religije. Idejna okosnica ovog autora jeste da svet postaje
multicivilizacijski, “ravnoteža sila među civilizacijama se menja: po uticaju zapad opada,
azijske civilizacije šire svoju snagu, islam demografski eksplodira, nezapadne civilizacije
uopšteno reafirmišu vrednost svojih sopstvenih kultura” (Hantigton, 2000:20). Glavne razlike
između ljudi više nisu ideološke, ekonomske, političke, već kulturne. Savremena politika jeste
politika etniciteta, “povratak zavičajnosti” je češći od prihvatanja zapadne kulture i zapadnog
načina života. Globalizam nije ustupio mesto parohijalizmu.
Jedine podele u budućnosti moguće su na civilizacijsko - kulturnom nivou. Civlizacija je
najširi kulturni entitet u čijoj strukturi religija i jezik igraju glavnu ulogu. U savremenom svetu
postoje, po Hantigtonu, kineska civilizacija (zajednička kultura južne Azije, Kine, Koreje i
Vijetnama), japanska, hindu, islamska, zapadna i, moguća, afrička cilivizacija. Jedino budizam
nema civilizacijsko uporište, jer nije opstao u zemlji nastanka i ugrađen je u kulturne modele
susednih društava.
Hantigton se ne slaže sa mišljenjem da budućnost društava ide u pravcu stvaranja
globalnog društva, jedne univerzalne civilizacije. Naprosto, “argument da širenje pop kulture i
potrošnih dobara širom sveta predstavlja trijumf zapadne civilizacije, trivijalizuje samu zapadnu
kulturu... Negde na Bliskom Istoku mladi ljudi mogu da budu odeveni u džins, da piju koka-kolu,
slušaju rep i da, između klanjanja u Meki, postave bombu u američki avion...” (Isto, 63)
Modernizacija ne mora da vodi u vesternizaciju. Razmišljajući o budućnosti hrišćanstva,
Hantigton tvrdi da će ono doživeti svoje globalno uskrsnuće “u protestantskom obliku”. Oko 2025.
godine hrišćani će činiti 25 odsto populacije, dok će muslimani činiti 30 odsto.
U savremenom svetu primetno je globalno uskrsnuće religije i ono predstavlja “reakciju
protiv sekularizma, moralnog relativizma i raspusnosti i reafirmaciju vrednosti poretka,
discipline, rada, uzajamne pomoći i ljudske solidarnosti. Religijske grupe zadovoljavaju
društvene potrebe o kojima državna birokratija ne vodi računa.” (Isto, 107)
Razlog zbog kojih se društvene grupe sve više poistovećuju sa religijskim sistemima, što
će najverovatnije budućnost doneti, jeste kriza identiteta. Razni sistemi mišljenja i življenja su