ovde - vera znanje mir

adolescentima.
Druge mogućnosti prevencije
Prevencija suicida mora da obuhvati i sankcionisanje rada nekih sajtova na internetu. Na
internetu je sve više sajtova koji proklamuju samoubistvo. Preko sajtova se čak traže partneri za
izvršenje ovog čina. Otvoreno se kontaktira međusobno, daju saveti za uspešno izvršenje suicida.
Prisutnost ovih sajtova daju mladima sve veću hrabrost i odlučnost za oduzimanje sopstvenog
života. U vreme kada tehnika omogućava jednostavnu komunikaciju širom sveta, kada mediji
nude širok splet vrednosti i ideala, kada porodica gubi značaj u odgoju mladih, kada porodica
nije više oslonac za mladi naraštaj, čovek u razvoju koji još nije izgradio svoj identitet gubi se,
ne snalazi se u stvarnosti. Ne snalazi se u raznim stilovima života, vrednostima, sve je
konfuzniji. Tako dezorijentisan on eksperimentiše, isprobava razne stvari. Demoralisan, umoran
od traženja nečeg, a ne nalazeći smisao ni u čemu, odlučuje se na ovaj čin.
Samoubistvo je još uvek tabu tema; zbog toga je potrebno javno obrazovanje stanovništva
o tome šta je suicid, šta treba preduzeti kao prevenciju. Treba razviti ustanove za pomoć. Potrebna
je edukacija o suicidu već u školama, u okviru programa za zdravstveno obrazovanje, u okviru
mentalne higijene.
Ako o problemu nećemo da govorimo jer je tema osetljiva, nećemo moći ni da se
uspešno borimo protiv ove pojave. Naravno, ne misli se na to da o suicidu treba govoriti
senzacionalistički, nego su potrebni stručni razgovori o ovoj pojavi, potrebno je širenje stručne
literature prilagođene građanima. Ova literatura mora se temeljiti na saznanjima sociologije,
medicine, psihologije.
Potrebna je edukacija o tome kako da primetimo ″cry for help″ signale tj. pozive u pomoć koje
šalje osoba pre izvršenja suicida ili parasuicida, koji su ti signali i kako da ih primimo, šta da
radimo nakon primljenih signala. Treba širiti saznanje o tome da, ″cry for help″ nema samo
verbalni oblik. ″Cry for help″ obuhvata i neverbalnu komunikaciju, naročito u doba
adolescencije. Ako adolescenti i koriste verbalnu komunikaciju, odrasle osobe ne mogu da prime
te signale zbog drugačijeg oblika verbalne komunikacije. Zato je bitna edukacija adolescenata
koji koriste isti oblik verbalne i neverbalne komunikacije, i mogu da prime ″cry for help″
signale svoje generacije.
Društvo mora da skrene pažnju na one pojedince koji su već ranije imali pokušaj suicida,
na one osobe u čijim porodicama je već bilo slučaja suicida, na one koji nagoveštaju da će
izvršiti suicid i na osobe koje govore o konkretnom načinu izvršenja suicida. Zatim moramo
skrenuti pažnju na one kod kojih se javljaju problemi sa snom, kod kojih postoje simptomi
depresije, na one koji su u pubertetu ili u klimaksu, na neizlečive bolesnike, zavisnike.
Nepovoljne društvene okolnosti imaju takođe jak uticaj na ljude, zato se mora paziti na one
pojedince koji su imali loš porodični život u detinjstvu, na one koji su usamljeni, koji su nekog
izgubili, na one koji imaju materijalne teškoće, koji nemaju cilj u budućnosti (kod naših
adolescenata ovaj osećaj veoma je prisutan, što je pokazalo i istraživanje).
Prevencija se mora temeljiti na tome da svakog čoveka naučimo da pozitivno razmišlja,
da ga naučimo pozitivnom stavu prema životu. Čoveku nije dovoljno samo da egzistira u smislu
fizičkog i biološkog postojanja. Čovek mora da živi, da oseti život i radost svog postojanja.
Istovremeno moramo uvideti da borba protiv suicida ima ograničenja: ne možemo očuvati nečiji
život ako osoba sama ne može da nađe radost i uživanje u životu.
Neke društvene mere mogu dovesti do opadanja suicida, kao što je nedopuštanje držanja
vatrenog oružja kod civila, borba protiv alkoholizma i narkomanije, kontrolisanje izdavanja
medikamenata koji u većoj količini mogu izazvati smrt, kontrolisanje pristupa železničkim
šinama. Veoma važan korak mogla bi biti i kontrola javnih medija jer senzacionalistički prilaz
suicidu ima loše posledice. O suicidu javnost bi trebalo da dobija samo edukativne sadržaje.