ovde - vera znanje mir

Шта наводи сецесионисте да прогласеотцепљење ?
Ако је нека група мобилисана за сецесију, то не значи да ће се њихова мобилизација
завршити покушајем сецесије, то јест проглашењем сецесије. Трећи корак у нашем трагању
био би изналажење онога што их је навело (или наводи или ће навести) на проглашење
сецесије. Постоје два типа узрочних чинилаца који су утицали на проглашење сецесија у
прошлости. Први укључује политике стратегије или ставове који потпомажу или
припремају јавно мњење на прокламацију, док други обухвата догађаје или чинове који их
непосредно подстичу. Пример првог треба да буду сецесионистичке политике стратегије
раздвајања од домаћематичне државе. Тако је од 1988. словеначко политичко руководство
постепено пресецало своје везе са савезним институцијама у СФРЈ, спроводећи
законодавство које је поништавало федералне законе и изграђивало независну војску. Ове
политике су кулминирале у одлуци словеначког парламента у фебруару 1991. да ће се
Словенија “одвојити” од СФРЈ. Сличан процес раздвајања истовремено се збио у балтичким
републикама.
Проглашења сецесије је често убрзано и подстицано поступцима или пропустима
политичких власти унутар матичне државе или изван ње. На пример, одбијање шведског
краља Олафа да јавно прогласи конзуларни закон, установљавајући паралелну норвешку
конзуларну службу, био је једностран потез шведске круне. Исто тако једностран био је
испланирани одговор норвешког парламента (Stortung) који је укинуо Акт уједињења са
Шведском, проглашавајући тако сецесију од њихове заједничке матичне државе.
Проглашење је стога било подстакнуто једностраним чином матичне државе и одговором
сецесионистичких власти на њу. Преузимање цивилне власти у Источном Пакистану
[Бангладешу] од стране пакистанске војске, које је резултовало насилним сукобима са
грађанима Источног Пакистана који су се одупирали 25. августа 1971. био је повод који је
навео политичаре из лиге Авами да прокламују сецесију десет дана касније.
Док проглашавају сецесију, сецесионисти често упућују на неки посебан поступак или
догађај као direktan uzrok. Стручњаци или посматрачи могу, наравно, оспоравати њихове
процене и указати на неки други поступак или догађај који је био вероватнији узрок. Стога
се испитивањем неког покушаја сецесије у прошлости често могу наћи сведочанства за
тврђење да је неки појединачни поступак или догађај заиста био повод. Насупрот томе,
често је немогуће предвидети шта ће подстаћи неко проглашење сецесије у будућности.
Ово делимично потиче услед тајности са којом сецесионисти морају да планирају и изврше
своју прокламацију (да би се спречиле антисецесионистичке мере) или услед чињенице да
сецесионисти понекад проглашавају сецесију као непланиран одговор на догађаје или
поступке које они нису могли да наслуте. Владе Летоније и Естоније прогласиле су
независност од СССР-а непосредно пошто је био покушан пуч у Москви. Сецесионисти
нису могли ни да наслуте нити да планирају овај догађај, који је веома ослабио
легитимацију и ефикасност владе СССР-а.
Насупрот скривеним или ненаслућеним поводима, политике и ставови који потпомажу
прокламацију сецесије врло често су јавни и стога лако уочљиви. Пошто је идентификовао
ове политике или ставове и њихове потенцијалне последице, посматрач је у позицији да
предвиди да је прокламација сецесије сасвим вероватна некад у будућности, али не и у
позицији да предвиди када ће, тачно, наступити нити шта ће је, ако ће уопште нешто,
подстаћи. У случају Словеније, упркос јавним прогласима словеначке владе да ће
прокламовати сецесију до јуна 1991. године, и даље се разматрала могућност да се спречи
или одложи њиховео планирано проглашење путем југословенског саглашавања за једну
флексибилну конфедерацију и/или путем претњи непризнавањем од иностраних влада. С
обзиром на ово, све до маја/јуна 1991. било је тешко предвидети, са икаквом извесношћу,
тачно време отцепљења Словеније.
Како успевају покушај otcepljenja?