ovde - vera znanje mir

Одговори централне владе на захтеве сецесионистичког покрета могу бити супсумирани
унутар две широке категорије: принудно сузбијање и прилагођавање. Често се обе
примењују у исто време. Политички, као и економски трошкови гушења могу бити
превисоки; а у многим случајевима је принудно сузбијање сецесионистичког покрета
контрапродуктивно, јер може повећати подршку за њега унутар сецесионистичкеог
становништва.
Централна влада такође може покушати да уклопи сецесионистичке захтеве кроз уставне и
политичке аранжмане, као што је преношење [devolution] моћи и доношења одлука на
сецесионистички регион. Међутим, преношење моћи на овај начин може само ушанчити
сецесионистичке странке или покрете у моћи са којом они могу и даље наставити свој
сецесионистички дневни програм. Као одговор сецесионистима, централна влада такође
може покушати да појача и прошири привлачност процентралних и профедералних
странака у сецесионистичком региону, надајући се да ће на овај начин задати противударац
сецесионистичком покрету.
Према Вуду, који год одговор да усвоји централна влада, успех сецесионистичког покушаја
зависиће од “способности централне владе да потврди или освежи своју легитимност као
владара над свим својим територијалним деловима и своју вољу да искористи сав ауторитет
који подразумева ова легитимација”. Ако популација, или њени политички активни и
утицајни чланови који насељавају сецесионистичку територију, и даље посматра централну
владу као легитимну, а централна влада функционише на овој територији, онда није
вероватно да ће покушај сецесије бити успешан.
Direktni izvori сецесије
Вуд држи да најављивања сецесије јесу они поступци или догађаји који сецесионисте воде
отвореном проглашавању сецесиоја или централну владу покушајима да их поразе
употребом силе. Ове поступке или догађаје обично једна или друга страна сматра
“директном претњом (њиховој) безбедности…”, на пример, у случајевима када је физичка
безбедност чланова групе угрожена масакрима, или надзором централне владе над
територијом. Вуд верује да, премда је после збивања/post factum лако препознати догађаје
који воде овим одлукама, “ризично је покушавати да се предвиде унапред”.
Разрешавање сецесионистичких криза оружаним сукобом
Већина сецесионистичких борби, по Вуду, никад не досеже стање свеопштег рата: они се
разрешавају мирним средствима или сецесионистички покрети губе симпатије. Већина
сецесионистичких ратова, према Вуду, укључује герилско ратовање, што значи да се
централна влада мора борбити са целокупним цивилним становништвом у
сецесионистичкој области. Последично, рат може проузроковати велике губитке, реке
избеглица и оптужбе за геноцид. Они заузврат воде спољашњем уплитању у унутрашњи
рат. Пишући током раних 1980-их, Вуд верује да стране владе, уопште узев, нису раде да се
озбиљно уплићу у сецесионистичке ратове, због тога што су они непопуларни и доносе
мало, ако уопште икакве добробити. Штавише, ако су унутрашњи предуслови погодни за
сецесију, није вероватно да ће централна влада, уз спољашњу помоћ, очувати своју
контролу над овом територијом на дуже време. Ако ови први изостају, није вероватно да ће
спољашња помоћ сецесионистима побољшати њихове изгледе на успех.
Предвиђање сецесија
Вудов приказ назначава ступњеве кроз које пролази већина сецесија: ако су били
задовољени извесни предуслови, вероватно ће настати сецесионистички покрет; ако он
постане делотворан, централна влада ће одговорити притиском или прилагођавањем
њиховим захтевима; ако прилагођавање изостане, разнолики догађаји или поступци могу
навести сецесионисте да прогласе сецесију; ако из овога произађе грађански рат, његов
исход није предвидив, због разноликости чинилаца који на њега утичу. Према Вуду, на
сваком таквом ступњу сецесионистички процес се може зауставити. Али, као у игри