ovde - vera znanje mir

azličito životno iskustvo. Sa pažljivom kontemplacijom u analizi upadanja u ekstreme verbalne,
moralne, izvorne esencijalnosti crkve i uopšte površno posmatranog religijskog života svih
pripadnika verskih zajednica i od strane samih vernika i sveštenih lica i od ateista, mora se biti
obazriv, ne dozvolivši ni jednu prostu, odnosno vulgarnu karakterologiju ljudi, jer živimo u
promenama koje deluju kao šok-terapija, uhvativši nas nespremne da reagujemo staloženo i
pribrano, ali svakako omogućene u pravom i pravilnom promišljanju stvarnosti i poštovanju tuđeg
života.
Danas, kada smo uhvaćeni u nekom širem delovanju verskih sloboda, moramo dozvoliti dijalogu
da iznađe mesto u religiji i veri, čineći ne samo institucije i organizacije boljim u znanju, već
čineći čoveka zaista humanistom i altruistom, pošto se u današnjim vremenima toliko govori o
bogatstvu različitosti širokog dijapazona ljudskih tvorevina u kulturi, tradiciji i crkvi.
1. bojanv Says:
December 14th, 2007 at 7:44 am
Evo u rane jutarnje sate sam pročitao tvoj tekst (šta učini ispitni rok od čoveka!), pa mi se
čak u takvom stanju sviđa, što znači da je zaista dobar!
Slažem se sa potrebom da crkva kao institucija i kanal između vernika i onoga u šta se
veruje (da ne budem isključiv) treba da postavlja određene norme koje oni koji veruju treba
da se pridržavaju. Ipak, kada kažeš “crkvena učenja i norme, sa pratećim tumačenjima od
strane pojedinaca sa snagom harizmatske ličnosti, su napuštala okvire institucionalne
hijerarhije i odlazila su u javni život vernika{…}.”, ja ne mogu a da ti ne postavim pitanje:
zar ne misliš da previše “prilagodljivosti pojedincima” ne može da dovede do toga da
crkva se i previše uplete u privatini život istih pojedinaca, pa samim tim i da manipuliše
njima? Smatram da je neko istorijsko iskustvo to donekle i potvrdilo…
Takođe da li i ti praviš distinkciju da je verovanje kao čista vera, privatna stvar, a
verovanje kao priklonjenost crkvi, javna stvar? Ja smatram da je tako (barem se ja u životu
rukovodim tim načelom). Iskreno, smatam da je tvoja koncepcija primene dijaloga na
svakodnevni život vernika, pa možda i previše dobra, toliko da prerasta u utopiju. Možda
sam jedan veliki skeptik, ali mislim da crkva kao institucija nije baš toliko neinteresna
zajednica. Možda to “prokleti politikolog” govori iz mene, ali eto to je moje mišljenje…
U svakom slučaju, moralno u meni se nada da će se tvoje viđenje barem na kratko ostvariti.
2. aleksandart Says:
December 14th, 2007 at 8:28 am
Dobro jutro. Jest da meni jos nije poceo ispitni rok, ali sam polako krenuo sa ucenjem, no
svakako te razumem po pitanju rokova i ustajanja rano ujutro.
Sa prvom tvojom konstatacijom i pitanjem se slazem. Ipak zivimo u sekularnom dobu gde
se upliv crkve vise toliko ne primecuje, bar u okvirima manipulacije i njenih sredstava. I ne
treba crkva da ima manipulativan karakter, ali je primetno da je uistinu nekada tako i bilo.
Slazem se i sa tvojom distinkcijom vere, samo sto je kod mene malo drugacije: ja
razlikujem veru (kao individualnu sposobnost, duhovnu mogucnost svakog pojedinca, bez
obzira na institucionalnost, tj. na vezu sa verskom institucijom) i religioznost kao verski,
individualni deo verskog zivota uz ritualni, obredni i institucionalni deo, odnosno vezu sa
crkvom. Mozda ta moja distinkcija, u smislu pojmovne tacnosti ne valja, ali to je moje
misljenje i shvatanje.
Nadam se i ja da hoce. Posmatraj moje vidjenje veberovski, tacnije idelano-tipski, neka se
ostvari bar neki segment mog vidjenja.