ovde - vera znanje mir

je on po pravilu veoma pobožno biće. Isto tako se događa i mistiku” (Šušnjić, 1997:341). Mistik
se oslanja na neposredno iskustvo, na kontemplaciju, odvaja se od drugih i zbog toga je često
izložen podozrenju i šikaniraju od strane zajednice. Izgleda da je ovde na delu prokletstvo
malih razlika ili kako je lepo rekao Laoce: “Samo mala razlika, i nastaje rascep između neba i
zemlje”.
Uviđa se da razlike nisu osnova za sukob, već povod za komunikaciju, da upoznajući
druge, zapravo bolje upoznajemo sami sebe. Na to su ukazali i mnogi teoretičari kulture,
narocito kulturni antropolozi. Oni su, kroz tzv. teoriju kulturnih obrazaca ukazali da se, budući da
se kulturni obrasci usvajaju nesvesno, dodirom sa drugim obrascima zapravo dolazi do svesti o
sopstvenim obrascima i boljim razumevanjem istih.
Sukobi se ne javljaju samo na nivou dogme – što je samo jedan od aspekata religije i jedan od
sastavnih elemenata njene stukture, već i na vrlo praktičnom nivou, što se može pokazati
brojnim primerima. Dok se Hrist obraćao čoveku kao čoveku a ne kao pripadniku nekog
partikularnog entiteta, i nije pri tom nikoga isključivao, pa ni one koji ne veruju, i obraćao se
slobodnim ljudima a ne odabranim nacijama, zagrebački nadbiskup i beogradski patrijarh su
“zauzeti” za međusobni dijalog, a kada se sretnu onda je to u drugoj državi (Šušnjić, 1997:372).
Netrpeljivost između dva hrišćanska učenja koja potiču iz istog stabla bila je toliko velika na
ovim prostorima, da su se one u međusobnoj borbi udruživale sa trećom religijom, iz čega se vidi
da dve veroispovesti može da ujedini netrpeljivost prema trećoj.
Crkva, država, tolerancija
Osvrtom na odnos crkve i države, dve moćne institucije koje su kroz vekove
oblikovale naše živote, vidi se da, kada se određeno versko shvatanje usvoji kao zvanična
religija i pre svega postane osnova legitimizacije određenog društvenog sistema, po pravilu
pokazuje netolerantne tendencije. Utoliko više ukoliko je ranije bila proganjana – proganjani
postaje progonitelj. Kao tipičan primer može se uzeti hrišćanstvo – od nekadašnje male verske
zajednice, nehijerarhizovane, u kojoj su vladala egalitarna načela vremenom je nastala moćna
svetska religija, čije je zapadno krilo u srednjem veku kako u teoriji a naročito u praksi
primenjivalo izrazito netolerantna načela, iako u svetim spisima stoji opomena: “I ne vladajte se
prema ovome svetu”, u tadašnjem periodu crkva se ponašala kao država, sekta kao stranka, a
episkop kao vlastodržac. Naročito je verska netrpeljivost bila velika u vreme potčinjenosti
države crkvi – primer pape u srednjem veku; sveti vladar je postao i svetovni i držao je u
rukama oba mača. Božanska volja ostvarivala se nad ljudima, a ne u ljudima, a naročito nad
pripadnicima drugih religijskih zajednica, i to u negativnom, često brutalnom vidu.
Međutim, bilo da je odnos između crkve i države odnos potčinjenosti ili čak
odvojenosti, ova veza između religije i tolerancije uvek je prisutna. Ta veza izgleda jača kada
se smatra “da je vlast sveta i da ne dolazi od ovog sveta”, ali može se prikazivati u svom
drastičnom vidu i tamo gde vlada načelna odvojenost crkve od države. Kao primer za ovaj
drugi vid moze se navesti studij slučaja (Case study: Islam in Sweden) objavljen u knjizi Britan
in Europe, an Introduction to Sociology. Znamo da islam ima dugu istoriju u Evropi, ali je od
1950. obnovio svoju prisutnost, pristizanjem velikog broja emigranata, pre svega iz ekonomskih
razloga (Spybey, 1997:63). Ovo je otvorilo mnoga značajna sociološka pitanja, ali ono što je za
nas ovde značajno je razvoj verskog pluralizma, tolerancije i strah od fundamentalizma. Postoje
mnoge tačke oko kojih mogu nastati religiozne tenzije. Autor navodi kao primer sferu
obrazovanja (the field of education): npr. spor oko religioznog i seksualnog obrazovanja,
podrška za islamske škole od strane države, organizovanje fizičkog vaspitanja za devojke,
snabdevanje religiozno čistom hranom (halal) itd. Izražavanje religioznog identiteta može da
dovede do tenzija na lokalnom nivou i do sukoba zbog kontrole na javnim mestima. Evo šta se
npr. dogodilo u Švedskoj: znamo da je prva dužnost Muslimana da obezbede mesto za javne