ovde - vera znanje mir

склоност ка више-мање конзервативним схватањима. Ове идеје су пре биле изазване
болним искуствима и биле су схваћене као лечење религијских и политичких болести.
Прелазак на оно што данас самтрамо модерним није био гладак процес откривања
хришћанских начела. До данас плодови тог процеса су предмет теолошког разматрања свих
цркава, од којих се већина на почетку противила идејама људских права и цивилних
слобода. У шеснаестом веку је чак и Лутеранство било далеко од примењивања
толеранције. Савремена рецепција ових идеја у садашњој ситуацији у којој се хришћанске
цркве налазе, и препознавање њихог аутентичног хришћанског садржаја, не треба да буду
разлог за јављање некаквог црквеног тријумфализма, него треба да подстакне одређена
самокритичка преиспитивања разлога и структура које су у претходним вековима
спречавале цркве да такве идеје развију као саставни део свог учења. Такво самокритичко
испитивање може помоћи црквама да преуреде своју садашњу структуру и начин живота
тако да та структура и начин живота могу да послуже њиховој будућој улози у уједињеној
Европи.
До сада, ова разматрања су се углавном тицала Цркава Запада. Али уједињење Европе ће у
себе укључити и народе хришћанског Истока, или оно што је од њих остало. За све
хришћане ово би требало да буде узрок великог задовољства, ако се на уму има хиљаду
година политичке и црквене одвојености Источног и Западног хришћанства. То би, такође,
требало да подстакне Западне хришћане да се присете и да оплакују срамно поступање и
занемаривање хрисшћанског Истока од стране цркава и народа Запада. Уколико желимо да
заједно узрастамо, не само економски и можда политички, већ такође и на основу наше
културне повезаности и духовног наслеђа, није могуће да преко ових чињеница прођемо
ћутећи.
Хришћански извори су заувек укорењени на хришћанском Оријенту, а не оснивањем
хришћанске општине у Риму. На Истоку су јелинска култура и старогрчко наслеђе
инкорпорирани у хришћанску теологију. Кардинал Јозеф Рајцингер (Joseph Ratzinger) је
недавно истакао да Европа више неће бити Европа уколико заборави своје јелинско
наслеђе. Али Источене Цркве су биле те које су усвојиле јелинска схватања да би изразиле
универзалне истине хришћанске вере, што је за последицу имало то да је у хришћанској
историји Европе сачувана успомена на класичну јелинску културу. Још више, јелинска
Православна Литургија је развила прослављање Божијег присуства у Његовом Духу у
молитвеној заједници. Треће, и блиско повезано са јелинском теологијом и Литургијом -
Источне Цркве су породиле и мистичну духовност, са оштроумношћу која нема премца у
историји хришћанства, и која још увек има снаге да понуди велику помоћ у
превазаилажењу уског пута у схватању греха и кривице у Западнохришћанскохј
духовности.
На другом нивоу, Византијско хришћанско царство је вековима бранило остатак Европе од
опасности исламске најезде. Западно хришћанство је међутим, веома мало помогло
Византијском Истоку у овим напорима. Напротив, гордост хришћанског Запада, не само да
је била одговорнија за распад црквеног јединства у једанаестом веку, него је Источно
хришћанство сматрала јеретичким, да и не помињемо пљачкање њихове престонице
Константинопоља 1204. године. На све то, Запад је, како сам већ раније поменуо,
искористио очајничку потребу своје Источне браће, покушавајући да их, непосредно пре
турског освајања Византијске престонице у петнаестом веку, уцењује како би одустали од
ставова које су заступали у спору са Западом. Оставши без помоћи Запада, хришћански
Исток је, након пада Константинопоља и Православних области у југоисточној Европи,
имао све разлоге да се осећа изданим од стране Западног хришћанства.
Нажалост, Источни хришћани су поново осетили издају Западног хришћанства и западних
сила у вековима који су следили, укључујући и овај. Без жеље да се додворим Јерменима
или другим хришћанским групама Блиског Истока, сматрам да ће један пример за оно што