ovde - vera znanje mir

mnogim slučajevima religiozni čovek sprovodi iste činove tokom praznika i običnim danom, ali
on ipak veruje da živi u drugom Vremenu, da je uspeo da pronađe mitsko illud tempus. Praznično
vreme u kome se živi tokom obreda odlikuje se izvesnim zabranama odnosno tabuima, što ga
dodatno odvaja od Profanog. Pre no što jedna stvar otpočne svoje bivstvovanje, njeno vreme nije
moglo da postoji. Zbog toga se svako stvaranje dogodilo na početku Vremena. Ključnu ulogu u
otkrivanju kako je jedna određena stvarnost otpočela svoje bivstvovanje ima mit. Posebno
Kosmogonijski mit koji govori o tome kako je nastao Kosmos.
Ponašanje u odnosu na Vreme, posle dihotomije sveti i profani Prostor, drugi je jasan
pokazatelj razlikovanja religioznog čoveka od onoga koji to nije. Prvi odbija da živi u istorijskoj
sadašnjosti i nastoji da dosegne sveto Vreme, koje u izvesnom smislu može da bude slično
večnosti, dok je moderan čovek duboko ukorenjen u njoj.
Međutim, i nereligiozni čovek poznaje izvestan diskontinuitet i raznolikost vremena. Za njega,
pored Vremena rada, postoji i Vreme razonode, svečano Vreme. Dok sluša omiljenu muziku ili
kada zaljubljen čeka dragu osobu, on očigledno kuša vremenski ritam koji je drugačiji od onog u
kome radi ili se dosađuje. Pa ipak, Vreme za njega ne predstavlja prekid i misteriju. Ono čini
najdublju egzistencijalnu dimenziju čoveka, povezano je sa njegovim ličnim postojanjem, što
znači da ima početak i kraj - smrt, koja je poništavanje egzistencije.
Uspostaviti sveto Vreme za religioznog čoveka znači postati savremenik bogova, živeti u
njihovom prisustvu, čak iako je ta prisutnost tajanstvena, nevidljiva. Intencionalnost koja se može
odgonetnuti iz iskustva svetog Prostora i Vremena otkriva želju za uspostavljanjem primordijalne
situacije, trenutka kada su bogovi i mitski Preci bili prisutni, kada su upravo stvorili Svet, uređivali
ga ili otkrivali ljudima osnove prosvećenosti. Ovo nije istorijska priroda, ona nije hronološki
izračunljiva. To je mitska prošlost, izvorno Vreme. Želja za njegovim uspostavljanjem jeste težnja
da se ponovo pronađe prisustvo bogova kao i da se zadobije jaki i čisti Svet, kakav je bio na
početku Vremena. To je žeđ za Svetim, optimistička vizija egzistencije i potpuno pridruženje
Biću. Hrišćanskim jezikom, moglo bi se reći da se radi o čežnji, a zašto ne i težnji, za Rajem.
Nastavak u sledećem broju…
Sveto vreme
Saturday, January 26th, 2008
S obzirom na to da je vec proslo previse vremena od kada je trebalo da napisem nesto za Blog
naseg malog kursa, krivica koju sam osećao sve je više rasla. Ipak, ona najverovatnije ne bi
dostigla granicu preko koje se ne može dalje ići još neko vreme da nisu došli Božićni i
novogodišnji praznici. Mirče Elijade jasno govori da čak i za današnjeg čoveka sveto i profano
nisu isto i da stvari dobijaju drugačije značenje za vreme praznika. S obzirom na to da je baš taj
francuski istoričar religije podstakao moje pisanje, smatram da je analiza njegovog dela Sveto i
profano, pravi način da otpočnem svoje blogerske dane…
Uvodna razmatranja
Dakle, delo Mirča Elijade, Sveto i Profano – Priroda religije, napisano je 1956. godine kao sažeti
prikaz njegovog ranijeg plodnog stvaralaštva. Ono se bavi problemima fenomenologije i istorije
religije, pokušavajući i uspevajući da ih približi prosečnom čitaocu.