ovde - vera znanje mir

pop i rok muzičara koji su komponovali i izvodili Velimirovićeve pesme i imao je značajnu
medijsku podršku, i pre objavljivana CD-a, kroz koju je predstavljan kao „simbioza rokenrola i
pravoslavlja“, tzv „pravoslavni rokenrol“.
Konačno 2001. godina mora se posmatrati kao prelomna u procesu klerikalizacije društva, jer je
te godine odlukom Zorana Đinđića i uredbom Vlade Republike Srbije veronauka uvedena u
državne škole kao izborni predmet. Želja za povratkom veronauke u škole javila se neposredno
posle pada Miloševića, 5. oktobra 2000. godine. Namera je bila da se uvede veronauka u prvi
razred osnovnih i srednjih škola početkom školske 2001/2002. godine. Posle sastanka Svetog
Sinoda SPC 4. jula 2001. godine, premijer Zoran Đinđić objavio je sledećeg dana odluku da se sa
veronaukom krene od 1. septembra. Vlada je pripremila Uredbu koja je stupila na snagu 4. avgusta
2001. godine, a 25. aprila 2002. godine, republička Skupština prihvatila je izmene Zakona o
osnovnom i srednjem obrazovanju. Taj predmet je uveden bez ikakve stručne rasprave, bez
rasprave o odnosu tog predmeta prema drugim predmetima, bez preraspodele fonda časova i pre
svega bez školovanog kadra. Kada se tražilo da se objavi koliko je uopšte učenika izabralo
veronauku u odnosu na građansko vaspitanje, dobijen je odgovor iz Ministarstva prosvete da se
takvi podaci ne smeju objavljivati bez dozvole Srpske pravoslavne crkve, što je u suštini potpuno
besmisleno. Kad ministarstvo pita jednu nevladinu organizaciju, jedno udruženje građana (što SPC
u tom trenutku jeste) da li sme da objavi neke podatke o onome šta se radi u državnim školama, taj
slučaj više no i jedan drugi ukazuje na političku prevalast crkve u odnosu na državu. Zato i nije
slučajno da se odluka o uvođenju veronauke iz 2001. godine, koja je potvrđena vladinom
uredbom, vrlo brzo našla pred Ustavnim sudom Srbije. Drugi problem je odnos prema laičkim
državnim institucijama kao što je javna škola. Postavlja se pitanje da li su sa uvođenjem veronauke
škole u Srbiji još uvek laičke institucije u tradiciji prosvećenosti? Da li je javni školski prostor i
dalje „nepovrediv”, nekonfesionalan, da li on ima neku vrstu autonomije, tako da verske zajednice
ne mogu učestvovati u obrazovnom procesu? Odgovor je negativan, jer je SPC uspela da postane
ravnopravan partner s državom u obrazovnom procesu.
2002. godina
Nacionalno-politički angažman predstavlja najizraženiju aktivnost SPC u 2002. godini. Središnji
problem bili su tzv. „raskoli” – kako SPC kvalifikuje odnose sa Crnogorskom i Makedonskom
pravoslavnom crkvom (MPC). U slučaju Makedonije, SPC je iznova otvorila dugi niz godina staro
i delimično već rešeno pitanje autokefalnosti MPC, sa namerom da tu autokefalnost ospori, iako
ne i da negira samo postojanje Makedonske crkve. SPC nastupa s nesumnjivo političkim,
preciznije, teritorijalno-političkim ciljevima. U ostvarenju strategije stvaranja „države u državi”,
SPC ima otvorenu podršku Vojske. Ubrzo nakon toga imenovan je episkop za saradnju s vojskom
(Porfirije), koji je predvodio vojnu posetu Hilandaru u aprilu 2002. godine. Otvaranje
„makedonskog pitanja” u proleće 2002. godine zaoštrilo je do krajnjih granica odnose između
dveju crkava. Spor je izbio povodom inicijative SPC da dve crkve pronađu sporazumno rešenje
oko kanonskog statusa MPC. Rešenje koje joj je u proleće 2002. godine predložila SPC (mitropolit
Amfilohije, vladika niški Irinej i vladika vranjski Pahomije), podrazumevalo je da se MPC
odrekne autokefalnosti, a zauzvrat SPC bi joj priznala autonomiju. Sinod MPC, međutim, nije
prihvatio ponudu SPC, nakon čega je patrijarh Pavle uputio u ime Svetog sinoda SPC javni apel za
prevazilaženje „raskola” i ponovnog uspostavljanja kanonskog jedinstva Srpske pravoslavne
crkve. Tim apelom, on je indirektno stavio do znanja da je SPC spremna da primi i pojedinačne
eparhije. Poziv srpskog patrijarha prihvatio je mitropolit Velesko-povardarske eparhije Jovan, što
je značilo podelu unutar MPC, odnosno prisajedinjenje jednog njenog dela Srpskoj pravoslavnoj
crkvi.
U „Zakonu o radiodifuziji”, koji je republička skupština usvojila 18. jula 2002. godine, verskoj
problematici posvećeno je nekoliko paragrafa. U članu 77 koji uređuje javni radiodifuzni servis
navodi se da će njime biti ispunjavane i verske potrebe građana. Obaveza nosioca javnog servisa je