ovde - vera znanje mir

saradnji na putu evropskih integracija), Br. 905, 1 decembar 2004., 18-19
Remond, Rene (1999), Religion and Society in Modern Europe, Oxford, Bleckwell
Svet Pismo, Novi Zavjet (1998), Sveti Arhijerejski Sinod Srpske Pravoslavne Crkve, Beograd
Taylor, Charles (1993), Multikulturalismus und die Politik der Annerkennung, Fishcer
Verlag GmBH, Frankfurt am Mein
Tvrdoški, Jeromonah Lazar (2001), Ruska crkva u dvadesetom vijeku, u: Vidoslov, Sabornik Eparhije zahumskohercegovačke
i primorske, god. VIII, Br.24, Trebinje, 133-152
Zizilius, Mitropolit pergamski Jovan (2001), Teologija svetoga Siliuna Atonskog, u: Vidoslov, Sabornik Eparhije
zahumsko-hercegovačke i primorske, god. VIII, Br.24, Trebinje, 31-41
Vukomanović, Milan (2001), Sveto i mnoštvo (Izazovi religijskog pluralizma), Čigoja
Štampa, Beograd
Ware, Timothy (1997), The Orthodox Chruch, Penguin books, London
Šušnjić, Đuro (1995), Znati i verovati, Čigoja štampa, Beograd
Šušnjić, Đuro (1998), Religija I i II, Čigoja štampa, Beograd
132 Potreba da se napiše ovaj rad nastala je posle liturgije u Sabornoj crkvi u nekada multietničkom gradu Sarajevu,
koji je bio nešto poput evropskog Jerusalima, grada gde
su zajedno živeli Jevreji, muslimani, hrišćani. Jevreja nema već pedeset godina, a kato-
lici i pravoslavci se danas "ne vide". U crkvi je bilo hladno, i skupilo se desetak ljudi. Neko će odgovoriti (iako
ono nije bilo pitanje već konstatacija) da se ni muslimani (odnosno Bošnjaci) "ne vide" u Banjaluci, Prijedoru,
Bijeljini, Foči, Trebinju... Pitanja ima mnogo, a odgovora malo, bar onih razumnih, koji neće dalje da seju zlo
mržnje i netolerancije... Iako ima mnogo pitanja a malo odgovora, ovaj tekst ima više za cilj da pokrene neka
nova pitanja, jer je svaki odgovor na neki način jednostran i maksimilističan, i na ovim prostorima se lako
pretvara u predrasudu i stereotip.
133 Hantington (2004:79) navodi da je najveći broj zemalja koji se demokratizovao u tzv. prvom talasu demokratizacije,
u XIX veku, bilo iz protestantskog kruga.
134 Dolaskom Jovana Pavla Drugog, papa i Vatikan su još aktivnije stali na stranu boraca protiv autoritarnih režima.
Tako je u svojoj prvoj encikliki, marta 1979., papa osudio kršenje ljudskih prava i naveo da je crkva čuvar slobode,
"koja je uslov i temelj čovekovog pravog dostojanstva" (Hantington, 2004: 87).
135 Autoritarnost je u negativnoj korelaciji sa demokratijom, što su prikazala brojna istraživanja, pre svega Adorna i
saradnika.
136 Što se manifestovalo u tzv. sporovima oko investiture i simonije.
137 Kung navodi da ovo načelo "sloboda za crkvu" (Libertas Ecclesiae, Freiheit für die
Kirche) ne treba brkati s načelom "sloboda hrišćanina" (Freiheit des Christenmenschen)
ili s načelom "sloboda u crkvi" (Freiheit in der Kirche) (Kung, 1995: 440).
138 Ona se i danas sa stanovišta SPC smatra poželjnom. Tako Patrijarh Srpski g. Pavle kaže: "Čovek je biće i telesno
i nagonsko, ali je i duhovno i nebesko. Dakle, dvojstvo!
Državne i političke vlasti treba da dejstvuju u ovom višem pravcu rešenja tih
materijalnih problema, a Crkva u pogledu održanja onih duhovnih vrednosti. Država i Crkva treba da budu kao
jedna sinfonija, tako da se Crkva ne meša u politiku, ali, razume se, i da se vodi računa o dobru" (Čurović, 2004:
11).
139 Štaviše, car koji nije bio veran pravoslavlju smatran je tiraninom (Kung, 1995: 253).
140 Doduše, mogu se čuti i drugačija misljenja. Tako Timothy Ware ističe da su takve kritike Vizantije preterane.
I pored nekih okrutnosti prisutnih u Vizantiji (npr. telesno kažnjavanje), reč je zapravo o pokušaju da se potpuno
sprovede ideja inkarnacije, da se "obože" ne samo ljudi, već i čitav duh društva i njegovih institucija (Ware, 1997:
42), i
da se, uprkos nekim pojedinačnim slučajevima (npr. period ikonoborstva), u praksi sprovodila ideja interdependencije,
ali i nezavisnosti crkve i države (Isto, 41).
141 Zanimljivo je da Berđajev pohvalno govori o reformama Petra Velikog i njegovom pokušaju da uključi Rusiju u
moderne evropske tokove.
142 Čuven je i ambivalentan onaj stav iz Novog zaveta, gde se kaže: Podaj Bogu Božje, a caru carevo (Mat. 22, 21).
143 Veliki pravoslavni teolog Jovan Majendorf navodi da je jedno od velikih iskušenja pravoslavlja "iskušenje da
prihvati neku vrstu fatalizma uzdajući se u Božju promisao,
ali kao da ne zna za pravu demonsku moć u istoriji" (prema Jerotić, 2002b: 16).
144 Zorica Kuburić ističe da, nasuprot protestantizmu, gde se patnja izbegava putem "reda, rada i odgovornosti",
pravoslavlje "kao da neguje neku tugu", što potvrđuje i empirijsko istraživanje autorke koje je pokazalo da je kod
studenata pravoslavne teologije naglašena depresija (Kuburić, 1999: 84, 86). Kao kuriozitet se može navesti i
jedan "ruski" primer. Naime, posle smrti velikog ruskog kneza Vladimira, njegov sin Svjatopolk pokušao je da se