ovde - vera znanje mir

ližnji? Odgovor nam daje, jezikom simbola, novozavetna Priča o milostivom Samarjaninu
(Jevanđelje po Luci, gl.10 stih 30-37.) Jednostavno, ova priča podvlači etički zakon po kome je
svaki čovek drugom čoveku bližnji. U ovom kontekstu su i sufi mudraci primetili kako „Postoji
Jedno Bratstvo, ljudsko bratstvo koje ujedinjuje zemaljsku decu bez razlike u Očinstvu Božijem”,
kao i da „Postoji jedan zakon, zakon uzajamnosti, kojeg je moguće pridržavati sa putem nesebične
savesti”(Deo blaga Sufi Islama, Hazrat Inajat Kan, Beograd, 2003, str. 10-11). Kuran ističe značaj
međuljudske solidarnosti(džemaa). Polazeći od moralnih načela, odnosno društvenih vrlina marufa
i salaha iz kojih izrasta aktivno činjenje dobra (ihsan), u Kuranu se utemeljuje etička paradigma
delatnog dobročinstva, kroz sledeće stihove: „Alah uistinu zapoveda pravdu i dobročinstvo i
bomaganje bližnjega, a zabranjuje razvrat, porok i požudu”(Kuran, 16:90). Siki odbacuju sve
podele na društvene klase, rase i vere, jer su te podele veštačke i odvajaju ljude od jedne Vrhunske
stvarnosti. Dakle i po sikizmu svi ljudi su sjedinjeni u jednom bogu, tj. božansko je prisutno u
svima u zbog toga su svi ljudi prirodno članovi jedne porodične zajednice. Moram da skrenem
pažnju i na jedan Konfučijev odgovor „Možda bi reč uzajamnost (šu) mogla da posluži. Ne čini
drugima ono što ne želiš da drugi čine tebi”(Veliko učenje, Konfučije, str.94).
Religija - put moralnog usvršavanja
Saturday, December 15th, 2007
U formi vernog odraza konkretnog vremena, kulture i njima saobrazne duhovnosti, religiska
učenja prestavljaju, sopstvenim sadržajem, nezaobilazni izvor morala. To je aspekt religiskih
učenja koji je mene uvek najviše interesovao i za koji smatram da je najbolja osnova i orjentir
našeg svakodnevnog odnosa prema drugim ljudima u svakodnevnom životu, i u tom smislu okvir
dijaloga i sa pripadnicima drugih religija i onih koji ne pripadaju ni jednoj. Ovde cu u najkraćem
izneti kako su na religiju gledali neki od najvećih umova čovečanstva. Imanuel Kant je vrednost
verskih spisa dovodio u vezu sa njihovim sadržajem moralnih ideja. On, kao postulatorni teist,
smatra da se teoriskim umom ne može dokazati egzistencija boga, ali iz praktičnih (moralnih)
razloga (praktičnim umom) se postulira,tj. prihvata kao potrebno to postojanje, jednog
nadprirodnog bića koje je ideal dobrote i savršenstva. Dakle, ideja boga je ljudima potrebna radi
podržavanje vere i nade u moguće postizanje najvišeg dobra, „koje je u svetu moguće samo
ukoliko se prihvati jedan vrhunski uzrok prirode koji ima kauzalitet usklađen sa moralnim
nastrojenjem“, sa čim u skladu se fenomen religije u odnosu na čoveka moše prihvatiti kao
„princip prosuđivanja svih njegovih dužnosti kao božijih zapovesti.“Slično Kantu, još jedan veliki
filozof G.H.Hegel, smatrao je da religija podržava moral, i to tako što bog egzistira, ali ne kao
prema zvaničnoj religiji „pre“ i „izvan“ sveta, već u svetu, kao njegova duhovna strana.Na vezu
morala i religije ukazivao je i idejni vođa prosvetiteljstva Volter, koji je verovao u nužnost
postojanja prestava o bogu, koji nagrađuje dobro, a kažnjava zlo. Po Paskalu je put do istine, dobra
i prevde, odnosno čovekove moralnosti, upravo preko religije. Bilhem Vunt ukazuje na postojanje,
pored prirodne religije i na postojanje kulturne tj.etičke religije. Primat daje moralnim motivima u
toj meri da je sve ostalo periferno.J. Caird u odnosu morala i religije, stavlja religiju iznad morala,
zato što je njen ideal ostvaren, za razliku od moralnog koji se postepeno ostvaruje. Dakle,
predpostavlja se identičnos religiskog i moralnog ideala, s tim što je u religiji već iščezla razlika
između konačnog i beskonačnog, nada je prešla u sigurnost, stalni napor u smirenje, iz čega se
može izvući zaključak o moralnom životu kao putu iz empiriske prolaznosti u večnu realnost koju
pretpostavlja religija.Dakle, Buda, Konfučije, Muhamed i Isus su moralni ideali. Njihova moralna
učenja i principi prožeti dobrotom i ljubavlju uređuju međuljudske odnose u svakodnevnom
ovozemaljskom životu. Hršćanstvo, islam, budizam, kao i neke manje zastupljene religije poput
sikizma, mazdaizma, konfučijanstva i sl. su večni izvor moralnih načela. Njihov komparativni
prikaz će biti tema mog narednog bloga.