ovde - vera znanje mir

траже равноправност са другим националним групама које су задобиле независност. Ако
мале групе од неколико стотина хиљада добију самосталну државу, питају неки
сецесионисти, зашто то не могу много веће и економски богатије групе и региони? Даље,
ако нека оближња или на неки други начин слична група добије независност, овај успех би
нужно утицао на захтеве других група без државе. По Вудовом мишљењу, утицај таквих
“ефеката доказивања”, макар делимично, заснован је на осећањју зависти.
Присуство таквих предуслова, било одвојено било заједно, према Вуду, није довољно за
предвиђање да ће наступити сецесија: чак и ако је већина ових предуслова присутна, још не
мора постојати покушај сецесије. Па ипак, сваки покушај сецесије у прошлости испољавао
је макар неке од ових социјални, политичких, економских и психолошких предуслова.
Једно обухватно објашњење неког прошлог или савременог покушаја сецесије стога би
морало да укључи неке од ових предуслова.
Успон сецесионистичких покрета
У прошлости је знатна већина сецесија укључивала политичку мобилизацију потенцијалних
сецесионистичких популација. Ова мобилизација популације је задатак сецесионистичких
покрета. Према Вуду, управо идеологија, вођство и организација сецесионистичких покрета
разликује ове од других политичких покрета.
Идеологија. Национализам, у једном или другом облику, јесте омиљена идеологија готово
свих сецесионистичких покрета. Ова веома аморфна идеологија јесте, по Вудовом
мишљењу, извор њихове привлачности и снаге:
“национализам, у контексту сецесије, јесте једно скупно средство које значи све
[замисливе] ствари за све отуђене људе”.
Нека националистичка идеологија би се употребљавала и да убеди чланове циљне групе да
матична држава није легитимна (макар за њих) и да артикулише разлоге зашто је то тако.
На многе начине би њене поруке, како примећује Вуд, биле првенствено негативне – да
сецесионистичка држава неће бити слична садашњој матичној држави.
Вођство/политичко предузетништво [entrepreneurship]. Управо сецесионистички
предводници, као политички предузетници [entrepreneurs], “… у ствари оживотворавају
сецесионистичке предуслове”. Политички предузетници су они политички актери који
искоришћавају постојеће социјалне/националне/етничке/културалне и економске разлике –
раздоре – у популацији и чине их релевантним за свакодневну политику. У пракси
сецесионистички политичари покушавају да убеде своју циљну популацију да ће жеље
становништва бити боље испуњене у једној независној држави, или да би њихови страхови
– од политичке нестабилности, доминације и експлоатације – у матичној држави били сви
до једног ублажени у новој држави.
Сецесионистички политички предузетници, примећује Вуд, користе широк спектар
ненасилних, као и насилнх, стратегија или инструмената у својим настојањима и да
мобилишу своје потенцијалне присталице и да наведу централну владу да попусти пред
њиховим захтевом. Њима треба да задобију пажњу и подршку јавног мњења влада изван
родитељске државе. Терористичка активност, запажа Вуд, добија пажњу, али не и подршку
јавног мњења, и на многе начине делегитимише сецесионистички покрет и његове вође.
Организација. Да би задобили и задржали подршку своје циљне популације,
сецесионистичким предузетницима треба организациона структура. Без ње, запажа Вуд,
њихове акције могу бити тек побуне без трајног ефекта. Сецесионистичке организације
могу настајати од културалних, религијских или омладинских група, али оне обично
смерају да превладају разлике или раздоре унутар своје циљне, сецесионистичке
популације – такве као што су град–село, генерацијске, економске и статусне разлике – и да
мобилишу онолико широк сегмент дате популације колико је то могуће.
Одговор централне владе