ovde - vera znanje mir

илузионистички, постала је врло примамљива за помало конфузну и заводљиву масу. У
таквом наглом успону утицаја цркве на јавно мњење, треба претпоставити да било који
политички потез, рат, мир, избор, и сл., не може проћи без благослова цркве. Због овакве
нагле клерикизације друштва, држава није могла да започне отворену борбу против цркве,
већ кроз квази-сарадњу са истом покушала је да спроведе секуларизацију, да би је могла
лакше контролисати и користити по потреби. „Вође нација“ увиделе су корисност
контролисања религије. Наиме у условима повећане клерикизације, моћ вође није
апсолутна. Као што је Хобс рекао у Левијатану, удружена моћ је и највећа моћ, а та моћ се
огледа у држави (односно суверену). Али у већ наведеним условима, појединцима држава
не представља апсолутну моћ, већ релативну, док апсолутни суверенитет припада само
Богу, а представник Бога на земљи је црква, а не владар. Следећи ову логику, можемо
закључити да ако би политика (држава) извршила секуларизацију цркве, онда би је и
политизовала, јер овоземаљским проблемима се не бави религија већ политика. Иако сама
дефиниција секуларизације налаже да се религија никако не би онда требала мешати у јавну
власт, историја нам показује да црква чак и када је била потиснута, никада није била
аполитична. Ако би се црква реформисала у политику, потпала би под директну контролу
вође. Црква би тада поштовала њега, а како црква поштује Бога, то би имплицирало да је
вођа- отелотворење бога. На тај начин вођа би направио илузију апсолутног суверенитета,
а илузија понекад зна да буде јача од стварности. Запад, с друге стране, такође жели да
изврши секуларизацију цркве, али не из истих разлога. Како су нове националне државе
директни наследник комунистичких држава[2], а самим тим и директни непријатељ запада,
у привидном пријатељству, онда следи логичан закључак да се секуларизација на западу
спроводи у супротном смеру, не ради контроле, већ ради самог ограничавања утицаја
религије, као антипод циљу истока. Затим, религија на западу је послужила и за једно друго
оправдање, тј. оправдање рата. Красташки ратови су поново у моди. Иако се за официјалне
разлоге религија скоро никада не узима[3], ипак у свести масе она је разлог сукоба, и то
крајње легитимни разлог. Примера за ово има доста, почевши од сукоба САД-а и делова
исламског света, преко израелског питања, где је религија разлог прве врсте, па до
скорашњих ескалација насиља у француским градовима. Стога да се закључити да религија
и политика воде борбу на пољу приватног живота појединаца. Већ смо рекли да су избори
данас најлегитимнији начин доласка на власт, а како избори зависе од гласова појединаца,
неспорно је од колике је важности да ли ће на том пољу победити идеја о примату
сакралности, или идеја о примату профаности. Појединац је тај који одлучје ко ће заиста
имати апсолутни суверенитет.
[1] Под истоком овде ћемо подразумевати нове националне државе.
[2] Ово се да закључити из чињенице да су вође нација најчешће из редова комунистичке бирократске елите.
[3] У овоме се и види политика секуларизације на западу- религија је приватна ствар, у приватност се не дира,
она је света.
[4] јесен 2005.
Однос политике и религије у савременом друштву (3)
February 23rd, 2008 , by bojanv
Политика и религија као међусобно прожимајуће појаве.
Везу између политике и религије можемо посматрати и као интеракцијско збивање, у
смислу међусобног прожимања и то кроз три категорије: обичаје, право, и политичку борбу
за власт. Појавом монотеистичких религија наступило је доба монизма и централизма у
политици. Како се ова појава одржала у мање-више сличном облику, све до данас, она се
простим процесом подражавања урезала у колективну свест друштва, и на веберовски