ovde - vera znanje mir

„Политику” говоре судија Врховног суда Србије Јанко Лазаревић, адвокат Горан
Петронијевић и психолог Жарко Требјешанин.
– Религијску заклетву могу да полажу људи свих вероисповести, а не само хришћани. Они
се заклињу „јединим Богом”, а за муслимане је то Алах. Судија не сме да пита сведока за
вероисповест, али ће он моћи слободно да бира коју ће заклетву положити. Мислим да ће
религијска заклетва допринети да сведоци много више говоре истину и верно пренесу све
што су видели и чули – каже судија Јанко Лазаревић.
Избор заклетве, по његовом мишљењу, не би требало да буде основ за оцену
веродостојности исказа јер има људи који су атеисти и „зашто им не бисмо веровали ако
уместо заклетве дају свечано обећања”. Уосталом, исказ сведока се увек упоређује са
другим доказима.
– Мали је број поступака због кривичног дела лажног сведочења, с обзиром на поприличан
број лажних исказа пред судом. Сведоци често дају два различита исказа током поступка и
очигледно је да је један од тих исказа лажан. Чешће покретање поступака због лажног
сведочења би, осим религијске заклетве, значајно допринело утврђивању истине – каже
Јанко Лазаревић.
Адвокат Горан Петронијевић сматра да текст религијске заклетве у новом ЗКП-у не може
да одговара свим вероисповестима. По терминологији и формулацији, каже он, то је пре
свега хришћанска заклетва, а Србија је мултинационална држава у којој живе и муслимани,
Јевреји, православци, католици и припадници разних секти.
– Сама чињеница да неко може да бира коју ће заклетву положити потпуно обесмишљава
постојање религијске заклетве. Ми не можемо знати да ли је неко верник ако изабере
свечано обећање уместо заклетве. Једино ако би се као сведок појавио православни
свештеник па рекао да ће положити лаичку заклетву, онда би нам то нешто говорило о
истинитости његовог сведочења – каже Петронијевић.
Магијска моћ речи
Верска заклетва, сматра он, може и верницима и атеистима да послужи као маска која ће
лаж представити као истину. Зато не треба размишљати у том правцу да је већа вероватноћа
да неко говори истину ако положи религијску заклетву, а да можда не говори истину ако
изабере свечано обећање.
– Онај ко је неверник, може да се одлучи за религијску заклетву а да лаже. Имам колегу
адвоката који се стално заклиње тако што каже: „Срђана ми” и сви мисле да му је то син, а
то му је комшија са којим не говори 20 година и има седам парница пред судом. Ниједна
вера не трпи лаж и зло, па тако онај ко је заиста прави верник неће лагати чак и ако не
положи заклетву – каже Горан Петронијевић.
Психолог Жарко Требјешанин сматра да је религијска заклетва заправо посредан начин да
се на сведоке утиче да говоре истину и да текст у законику одговара припадницима свих
монотеистичких религија.
– Некада давно људи су веровали у магијско дејство речи. Веровали су да ће клетва стићи
онога коме је изговорена, да заклетва обавезује, да жеља већ почиње да се остварује оног
тренутка када је изговорена. Људи су веровали да је реч сама по себи моћна. Данас се таква
веровања сматрају застарелим и само још деца верују у магијску моћ речи. Ипак, део тог
веровања и даље живи. Сматра се да заклетва обавезује, а ако се човек заклиње у неког или
у нешто што му је најмилије, то има своју тежину – каже проф. Требјешанин.
Чини се, међутим, да није безначајно и заклињање у своју част, јер је она многим људима
важнија од вере у Бога. Зато свечано обећање у овом случају не би требало да буде, како
народ каже, „лудом радовање”. Јер, овде је реч о суду, истини и правди.
Александра Петровић
Izvor: Politika, 22.04.2006.