ovde - vera znanje mir

odgovor na neku situaciju. U tom slučaju se po analogi zaključuje šta bi prorok Muhamed uradio
da se našao u takvoj situaciji. Proizvod te analogije je kijas koji se nadalje koristi za sve slične
situacije (faktički se pretvara u sunu). Idžma. Idžma predstavlja konsensus arapske zajednice oko
nekih bitnih pitanja života, a koje potiču od Boga. Ovo je treći po značaju izvor prava u islamu.
Ona se upotreblajva uvek onda kada je potrebno ustanoviti sunu bez presedana, ili ako treba slediti
neku već postojeću sunu.
Diskurs religijske tolerancije
Thursday, December 20th, 2007
Za ovu nedelju priložio bih deo teksta koji mi se učinilo zanimljivim, kao jednoj mogućnosti
teorijsko-filozofske osnova dijalogu i pomirenju. Autor teksta „Antropološki pristup religiji“, je
Đuro Šušnjić[1]. Čitaocima ostavljam da protumače tekst na sebi svojstven način, kao što sam ga
ja za sebe protumačio. {…} Pojam ljudskog identiteta ima smisla samo pod pretpostavkom da
postoji nešto bitno i zajedničko (podvukao B.V.), to jest stalno u ljudskoj prirodi. Sve se menje u
toku vremena, samo ljudska priroda ostaje jednaka sebi: ona svedoči o razlici između čoveka i
drugih bića u svetu. {…}Teološka antropologija takođe traži ono što je zajedničko i bitno svim
ljudima, ali to nalazi u ideji zajedničkog porekla (B.V.): ono što nas čini istima jeste da smo svi
stvorena bića, to jest da smo svi bez vlastitog temelja- čovek nije sam „kapetan svog bića“. Priča o
prvim ljudima, našim zajedničkim precima, samo je moćna metafora o zajedničkoj ljudskoj
prirodi. Ako je bog stvorio prve ljde po svojoj slici i prilici, onda svaki čovek nosi u sebi lik božiji,
to jest mogućnost da bude kao bog, bogolik ili hristolik. Ova mogućnost, ova njegova bit
prekrivena je, zamračena i skrivena od njega samoga raznovrsnim zabludama i oblicima
društvenosti (B.V.), tako da on često nije svestan svoje biti, iako ona postoji. Nije krivo reći da u
središtu interesa teološke antropologije ne stoji čovek nego bogo-čovek. Ako je bog stvorio
čoveka po svojoj slici i prilici, onda čovek treba i da živi kao bog, to jest da stvara slobodno i
duhovno. Bio on svestan ili ne, on u sebi nosi božiju poruku, u njega je ona upisana: on se ne
može do kraja razumeti iz postojećih društvenih i kulturnih odnosa, bez ideje o bogu. Ako su svi
ljudi jednaki pred bogom i prirodnim zakonima, to jest uživaju sva božanska i prirodna prava u
svetu, onda se pojava despotija, diktatura i autoritarnih sistem protivi božanskom i prirodnom
pravu, pa se mora dovesti u pitanje legalitet i legitimitet takvik sistema.
[1] Đuro Šušnjić, Antropološki pristup religiji, U: Čedomir Čupić, Politička antropologija, Čigoja štampa, Beograd,
2002.
Diskurs religijske tolerancije
Monday, December 10th, 2007
Dijaloška arena U prošlom tekstu pokušao sam da dam uvodne napomene problema religijske
tolerancije i pomirenja. Međutim, u ovom tekstu pokušaću da postavim prve obrise onoga što bi
mogla da proizvede dijaloška revolucija. Naime, ključno pitanje koje ja želim da postavim (i
probam da odgovorim na njega) u ovom tekstu je: da li uslovi pomirenja u religijskom sukobu
uvek postoje, ili je potrebno postaviti ih? Slično pitanje sam postavio i profesoru Milanu
Vukomanoviću u protekloj čet sesiji, međutim dobio sam kategorički odgovor da se dijalog ne
sme nametati. Ipak, zar takav stav nije previše normativno-pasivan, naročito ako se uzme za
primer (u ovoj nedelji škole aktuelan) ekumenski pokret, koji postoji već približno 200 godina, a
nije uspeo da uspostavi uspešnan dijaloški proces (?). Greška koju prema meni čini profesor
Vukomanović (i istomišljenici) jeste taj što posmatraju dijalog kao nešto prirodno. Moglo bi se
reći da je po njima dijalog nešto što će doći samo od sebe, skoro instinktivno. Ako bi dijalog
stvarno i mogao da dođe sam od sebe, on bi kao kategorija zapao u polje misticizma, a sem nekih