ovde - vera znanje mir

фашистички, притом је био изразито ЈУГОСЛОВЕНСКИ, никако српски - и данас је
љотићевска емиграција југословенски опредељена, и - што је најважније, утицај
љотићеваца је био крајње маргиналан у српском народу; више их данас има на
Интернету, него што је било збораша “уживо”). Друго, неко ко би хвалио Хитлера,
могао би да буде нациста а не фашиста.”
Podsetio bih autora da je Ljotic poreklom iz Smedereva i da je delao na teritoriji Srbije, te
mu se zbog toga pripisuje srpstvo. To sto njegov pokret nije fasisticki mozda najbolje
opovrgava podatak da su u ovom pokretu Nemci prepoznali sebi najdoslednije pratioce. A
sto se tice ove banalizacije oko terminologije (fashizam/nacizam), suvisno je
komentarisati.
“Ако неко хоће да буде “глобалан” и “модеран”, нека прелиста мало Николаја, и
нека се мане оних којима је карактеристика ускогрудост и једноумље.”
Dakle, ako neko hoce da bude “globalan” i “moderan” treba da podrzava antievropske
ideje i da se okrene ortodoksnom ucenju pravoslavne crkve?
Izgleda da je Srbija vrlo globalno i moderno drustvo! Kostunice, hvala ti!
Dakle, odgovcr na tvoje pitanje, Srecko, Bajfor i Djordjevic ili hor, jeste Bajford i
Djordjevic, a ne hor onih koji kanonizuju antisemitu, koji raspiruju medjuetnicku mrznju i
sa kalasnjikovim u rukama pozivaju na rat svoj narod, a onda se na granici jedne drzave
bune i prave skandale, jer zamislite, nece da primi nekoga ko je saradjivao u ratnim
dejstvima i stradanjima hiljada zrtava.
3. sreckop Says:
February 15th, 2008 at 8:08 pm
Мислим да без увида у Николајева дела која су без сумње аутентична, притом
првенствено мислим на његове чланке објављење у Жичком Благовеснику у
предратном периоду, а потом и на остала његова многобројна дела, не можемо да
правилно просуђујемо о његовом односу према нацизму, Хитлеру, о његовом
“антисемитизму” итд.
Онај који износи озбиљне оптужбе против вл. Николаја (у овом случају ти), би ради
истине и правде требало да буде спреман да консултује и ове изворе, које опет с’
разлогом сматрам јединим аутентичним и валидним за процењивање његове улоге у
свој овој проблематици. Осуђивање вл. Николај на основу фалсификат-књиге и
лажног говора који су му постхумно подметнути је, у најмању руку, врло исхитрено
и не може се тумачити као добронамерно.
Што се спашавања појединих јеврејских породица тиче, вл. Николај им је пружао
уточиште и склониште током свог боравка у Љубостињи, која је била блажи облик
притвора тј. забране кретања.
Разликовање термина фашизам/нацизам уопште не сматрам баналним, али бих
препустио неком политикологу/историчару да каже реч о томе.
Исидора Секулић и Слободан Јовановић, М. Пупин, А. Шмеман, Џ. Бел, Ј.
Максимовић и Ж. К. Ларше и остали горе поменути нису носили никакве
калашњикове, није лепо да мртве људе тако клевећеш.
Онај ко је читао “Касијану”, “Сан о словенској религији” (у аутентичном а не у
Ђурђевићевом издању!), “Омилије”, “Молитве на језеру”, “Индијска писма”…
никако не би могао да вл. Николаја оптужи за ускогрудост, екстремизам,
назадњаштво… јер би се брзо уверио у ширину погледа и универзална схватања
(многа врло спорна за Православну Цркву, чак и за мене, “ружичастог православца”
) овог мудрољупца, који је чак и у паганским и далекоисточним религијама
проналазио оно што је заувек вредно и истинито. Када сам рекао да онај ко жели да
буде “глобалан” прочита његова дела, мислио сам да би тај од Николаја могао да се
учи поштовању према другим религијама, народима и културама, кроз нпр. његову