ovde - vera znanje mir

nove kategorije onog drugog.
Radi shvatanja načina na koji su ovi pojmovi verskog određenja i samoodređenja delovali u
ranohrišćanskim raspravama, neophodno je da na njih gledamo kao na privremene i nameštene
kategorije koje vrše izvesne, ograničene vrste intelektualnog rada. Bez obzira na to kako stvarni i
dugotrajni njihovi napori bili, taksionomička klasifikacija religije deluje mnogo više u smislu
ukazivanja na razlike između tekstualnih materijala i društvenih grupa nego u smislu njihovog
rasvetljavanja. Antropolog Kliford Gerc istakao je gradivni karakter svih etničkih i nacionalnih
identiteta u kontekstu savremenog pluralizma: “Kada ih posmatrate, njihova čvrstina se topi, i sada
ste nasamo, ne sa katalogom dobro definisanih entiteta koje treba srediti i klasifikovati -
Mendeljejevom tablicom prirodnih vrsta - nego s klupkom različitosti i sličnosti tek dopola
sređenim. Ono što Srbe čini Srbima, ono što Sinhaleze čini Sinhalezima, ili ono što francuske
Kanađane čini francuskim Kanađanima, ili ono što bilo koga čini bilo kim, jeste ono zbog čega su
oni i ostatak sveta počeli - za trenutak i do izvesne mere, u određene svrhe i u određenom
kontekstu - da sebe posmatraju kao suprotnost onoga što ih okružuje.”
Isto važi i za razlikovanje verskog identiteta u antičko vreme.
Ipak, savremeno i antičko vreme ne oblikuje verski identitet na istovetne načine ili sa istim
ishodištem. Zaista, ono što religija jeste i na koji način je religijski identitet skovan i oblikovan,
razlikuje se od mesta do mesta, čak i u današnje vreme. Za mnoge Amerikance, naročito
protestante, verski identitet predstavlja pitanje ličnog izbora. Hrišćanski identitet, smatra se, nije
povezan ni sa kakvom posebnom odlikom naroda, položajem ili pravnim sistemom, iako u praksi
to nije uvek slučaj. U Sjedinjenim Državama, verska sloboda je zakonski zaštićena razdvajanjem
crkve i države, što je sistem koji teži da religiju potisne u privatne sfere i da na njenu prisutnost u
javnosti gleda s podozrenjem. Ovakvo poimanje religijskog identiteta, pak, daleko je od
univerzalnog. U drugim sredinama, verski identitet je duboko prožet osobinama naroda, zakonom
i često nacionalizmom. Ne smatra se pitanjem ličnog izbora, već prirodne posledice rođenja i
kulture. Na nekim mestima, država može čak i da podstiče određene oblike verovanja i obreda kao
zakonske, ili kao državnu politiku. Religija, stoga, ne učvršćuje jedan narod više od njegovog
identiteta, koji je, da tako kažemo, veoma nepostojan, promenljiv i višestran.
Deniz Bijel ubedljivo je pokazala da je identitet u antičko vreme bio oblikovan pozivanjem na
izgrađene kategorije pola, klase i etničnosti ili rase. Etničnost je bila određena faktorima mesta,
krvi, jezika, tradicije i načina života. Iako hrišćani svoj identitet nisu uspostavili prvenstveno na
osnovu pola ili klase, široko su se pozivali na osobenost naroda, sudeći prema Bijel. Neki su sebe
izričito nazivali “trećom rasom”, ali većina se rukovodila logikom osobenosti naroda u stvaranju
sopstvenog osećanja identiteta. Govorili bi da su putem vere postali deca Avramova, ili da
pripadaju prvobitnom semenu Setovom ili nepodjarmljenoj i nekrunisanoj rasi. Krv, mesto i jezik
bili su od male koristi u oblikovanju hrišćanskog identiteta, ali je uspostavljanje široke tradicije i
načina života bilo neprocenjivo.
Homoseksualnost i religije
Monday, February 11th, 2008
::Kako religije gledaju na LGB pitanja::
Ovo je jedno od najtežih pitanja za religiozne ljude. Mnoge religije uče da je homoseksualnost
prokleta. Međutim, u Bibliji se nigde ne pominju oni čija je prava priroda homoseksualna.
Niti se u 10 božjih zapovesti niti se u Jevanđeljima pominje homoseksualnost. Oni koji proučavaju
Bibliju govore nam da se često citirana zabrana iz Levitskog zakonika (18:22 i 20:13) i poslanice
Svetog Pavla Rimljanima (1:26-27), odnosi na mušku prostituciju u hramovima tj. na seksualne
prakse heteroseksualaca.
Mi vas molimo da slušate sveštenike, teologe, rabine koji su proučavali ovo pitanje i došli do
drugih odgovora.