ovde - vera znanje mir

затвореност и неприхватање другог није била карактеристика источнохришћанских
народа све до новијег времена када је већи број појединаца томе склон и то у недоба,
јер се цео свет интегрише, невероватном брзином, на свим плановима, као никад пре
у историји.”
о. Р. Биговић, Ништа не постоји само за себе, IntRes:
http://www.politika.co.yu/rubrike/Pogledi-sa-strane/Nista-ne-postoji-samo-za-sebe.sr.html
Слобода и дијалог
Sunday, December 16th, 2007
“Пут до пакла је поплочан добрим намерама.”
(хришћанска пословица)
“За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно
и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки
повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно
које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно
таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за
свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су
били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др.
израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од
саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног
живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени
човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе
он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није
ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте “добар” човек. Уверен сам да је исто
тако “добар” човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости
био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки
проблем. Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће
окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека,
претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализаију идеје значи постати
фанатиком крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да
се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили
суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља
отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос… Патолошка
мржња према јереси јесте опседнутост “идејом” која је стављена изнад човека. Али све
ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом
судбином.”
Николај Берђајев, О фанатизму, ортодоксији и истини, извор:
http://www.verujem.org/filosofija/savremena/berdjajev_fanatizam.htm
Да бисмо водили дијалог, непоходно је да на другог гледамо као на личност, у противном
неће бити могуће да се крене са мртве тачке, ма са које позиције наступали. Овај се
императив поставља пред све који се упуштају у дијалог, не само пред верујуће већ и пред
неверујуће.
Гледати на другог као на личност значи уважавати и поштовати његову слободу: да буде
другачији, да верује овако или онако, да не верује уопште, да припада којој год хоће верској
или каквој другој заједници. И не наметати му нашу истину - ни логичким ни историјским
ни етичким нити било којим аргументима. Јер дијалог “дише” само у слободи. Где слобода
престаје, почиње диктат.
Када би хришћани научили да једни друге слушају и чују, знатно би се приближили
јединству. А да би једни друге заиста чули, мораће да се ослободе нетолерантног