ovde - vera znanje mir

сам навео бити сасвим довољан: протеривање Грке популације током 1922. и 1923. из Мале
Азије, коју су њихови преци настањивали више од три хиљаде година. То је било етничко
чишћење, са чијим жртвама саосећам, пошто потичем из Источене Немачке одакле је моја
породица морала да се исели 1945. У Немачком случају, у питању је била историја од седам
стотина година која се завршила; У Грчком случају, у питању је било три хиљаде година,
дубоко повезаних са изворима хришћанске културе, са Хомеровом епиком и милетским
философима.
У циљу измирења Источног и Западног хришћанства у процесу стварања заједничке свести
о Европи, чини се да је неопходно признати неразборитост Западне црквене и секуларне
политике прем Истоку у многим случајевима. Такође је неопходно, не само да се усвоји
сећање на класичну јелинску културу, него и на теолошко, литургијско и духовно наслеђе
Источних Православних цркава, што такође треба да уђе у нашу свест о европској култури.
Такође, обнављање односа цркава Источног и Западног хришћанства треба да да велики
допринос стварању осећаја заједниче европске културе. Почетак тог обнављања води
чланству Источних Православних цркава у Светском Савету Цркава. Овај процес је
нарочито добио на значају разменом посета између Папе Павла VI и Константинопољског
Патријараха Атинагоре, шездесетих година. Ипак, овај процес још није доведен до краја.
Такође је недовшен и рад цркава у екуменском процесу у целини. Екуменски покрет међу
хришћанским црквама је био један од најзначајнијих догађаја овога века. Његов значај није
ограничен само на историју цркве. У многим случајевима је узајамно приближавање
заменило раније сукобе. Теолошки дијалог међу црквама довео је до значајних
усаглашавања по доктринарним питањима која су вековима раздвајала цркве. Међутим,
када је процес приближавања је дошао до тачке када цркве кроз своја вођства треба да
учине кораке ка васпостављању неке врсте јединства, појавили су се моменти који их деле.
Историјска шанса уједињења је можда пропуштена. У оваквој ситуацији, црквама је
потребно вођство Епископа Рима, који тврди да му је поверена брига о јединству светске
породице хришћанских цркава. Практиковање ове службе не сме, свакако, бити помешано
са јуридичким ауторитетом који Папа ужива као Патријарх латинских цркава. Овде је реч о
харизматској иницијативи која је потребна екуменском покрету хришћанских цркава, да би
тај покрет донео своје плодове. Овакав иницијатива може постићи успех само ако долази из
Рима.
АБСТРАКТ
Иако коначни облик европских инеграција још није сасвим јасан, очигледно је да постоји
дсагласност већине веропских народа о процесу економских интеграција. Какав био
државни облик требало да има у будућности Европска Унија? Да ли би то требало да буде
монолитна заједница како предлажу неки, или би пре требало да буде нека врста
конфедералног заједништва? У својим данашњим кретањима Европа себе дистанцира и од
својих Грчкоримских и од своји хришћанских корена. Међутим, аутор види управо
хришћанство како уједињујући фактор унутар Европе, пошто плуралистичка свест није
сама по себи довољна за обједињавање унутар европске породице народа. У наставку, аутор
излаже кратки преглед односа Православних и Запада, позивајући на превазилажење уско
конфесионалних оквира и сталног подсећања на историјске неправде које су стране
починиле једна према другој.
Ако жели да обнови своје хришћанске корене, Европа мора да васпостави хришћанско
јединство. У њиховом садашњем стању подељености, због разлога који леже у њиховој
далекој прошлости, хришћанске цркве не могу успешно да призову европксе народе да се
сете, и поново присвоје духовне и културне изворе своје хришћанске прошлости. Распад
хришћанског јединства који је водио одељеном постојању конфесионалних цркава и
њиховим каснијим сукобима, тако је снажно деловао на пропаст европске историје и на
патње европских народа, да ове подељене цркве непрестано подсећају образоване