ovde - vera znanje mir

Пошто су скоро све сецесије или покушаји сецесије изведене од стране популација које себе
виде као националну групу, оправдане су, према његовој теорији, и готово све сецесије сада
и, вероватно, у будућности. Ако би нормативна процена била заснована искључиво на
начелима или нормама предложеним од стране Бирча и Тамира, таква нормативна процена
понудила би малу, ако икакву, основу за ускраћивање признања неком покушају сецесије.
Супротно овим двема теоријама заснованим на лечењу, Филпотова теорија избора
пропушта да понуди оправдање за било коју од поменутих сецесија, пошто ниједна од њих
није тежила систему нити је из ње проистекао политички систем који више “оснажује
партиципацију” него систем који је претходио сецесијама. Следећи сецесијама,
парламентарне и владине институције нових држава добијале су повећану снагу на основу
тога што су постале институције суверене државе. Али, суделовање појединаца или група
оних који нису професионални политичари у доношењу одлука у овим институцијама
остало је непромењено. Њихово суделовање је ограничено на гласање на изборима и на
подржавање политичких партија од којих су многе биле активне и пре сецесије. Према
Филпоту, ниједна од тих сецесија није оправдана. Пошто је већина њих добила
међународно признање, његова теорија, слично двема теоријама заснованим на лечењу, не
нуди руководство за међународно признавање сецесија.
Неуспех ових нормативних теорија да понуде руководство за међународно признавање
сецесија покреће једно општије питање:
Какви би критеријуми за политичко или етичко оправдање сецесија могли помоћи у
одређивању оних које треба да буду међународно признате?
Милерова теорија избора сугерише једноставан критеријум који би овде могао бити од
помоћи. Према његовој теорији, сецесије које би озбиљно угрозиле етнички или
национални идентитетуи група унутар или изван отцепљене државе нису оправдане, према
томе, такве сецесије (или покушаји сецесија) не треба да буду признате од стране других
држава. Претпоставимо да политички лидери мањина, или да резултати њихових
референдума, треба да одлуче да ли се мањина осећа озбиљно угроженом. Ако је ово добар
индикатор угрожености, онда сецесије Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова, као ни
рекурзивне сецесије од прве две (које су такође укључивале угрожене мањине), не би биле
оправдане нити би требало да буду признате. У свим овим случајевима мањински одговори
на њиховим сопственим референдумима о независности и/или у њиховом бежању с
отцепљених територија (пре или после сецесија) указивали су да су се мањине које живе у
овим отцепљеним државама осећале угроженима. Али, шта са неибовским мањинама у
Бијафри – које у то време нису биле политички организоване – Мађарима у Словачкој,
англофонима у Квебеку, говорницима руског језика у Чеченији и Индусима у Бангладешу?
У којим су од ових случајева претње биле довољно озбиљне да доведу до међународног
признавања сецесије? Ако је неко у сумњи или неизвесности у погледу озбиљности претњи,
треба ли сецесију не признавати док се сумње не разреше? Ако је тако, онда су једине
сецесије којима је требало дати неограничено или непосредно признање биле оне у којима
су националне мањине биле занемарљиве по свом броју или потпуно покорне. Од ових
поменутих случаја постоје само две сецесије – Норвешке и Словеније – које задовољавају
овај последњи услов. Уз то, сецесије балтичких република, упркос угрожавању
националног идентитета руских говорника који настављају да живе у тим републикама,
можда би биле оправдане на основу тога што су њихове насељеничке мањине биле
насељене на територијама домородаца без њиховог пристанка. Да ли међународно
признање сецесија треба препустити милости националних мањина и њихових политичара
и њиховим ставовима према сецесији? Зашто би отцепљене државе са забринутим или
многобројним националним мањинама биле препуштене непризнавању, док оне које су
случајно без мањина треба да буду признате?
Како избећи штетне последице сецесија