ovde - vera znanje mir

SALADINOVA PORUKA MUSLIMANIMA
Sunday, March 2nd, 2008
„Ugledajte se na Franđe! Vidite s kakvom se žestinom bore za svoju veru, dok mi,
muslimani, ne pokazujemo nikakvog žara da pođemo u sveti rat.“
Citat egipatskog sultana Saladina (1137/38-1193), oslobodioca Jerusalima, poznatog u islamskom
i hrišćanskom svetu po svojoj milosti.
Citat je naveden na početku knjige Amina Malufa „Krstaški ratovi u očima Arapa“ (Laguna,
2006). Navešću nekoliko odlomaka iz knjige, koji iz perspektive muslimanskog pisca govore o
stvarima o kojima se govorilo tokom ove škole.
Slede odlomci:
„Kada Jagi Sujan, gospodar Antiohije, bi obavešten o dolasku Franđa, on se uplaši pobune
hrišćana u svom gradu. Stoga odluči da ih istera.
Ovaj će događaj ispričati arapski povesničar Ibn al Atir, više od jednog stoleća nakon
početka franačke invazije, uzdajući se u svedočanstva koja su ostavili savremenici:
Prvoga dana, Jagi Sijan zapovedi muslimanima da izađu iz grada i očiste rovove što ga okružuju.
Sutradan na isti kuluk posla samo hrišćane. Natera ih da rade do večeri, a kad ovi htedoše da se
vrate, on ih u tome spreči rekavši: „Antiohija je vaša, ali morate mi je prepustiti dok ne rešim naš
spor sa Franđima.“ Oni ga upitaše: „Ko će štititi naše žene i našu čeljad?“ Emir im odgovori:
„Brinuću se o njima umesto vas.“ On uistinu zaštiti porodice isteranih i ne dozvoli da im padne i
dlaka sa glave.
Tog meseca oktobra 1097, stari Jagi Sijan, već četrdeset godina sluga seldžukidskih
sultana, živi opsednut izdajom. Uveren je da franačke vojske okupljene pred Antiohijom nikada
neće moći da prodru u grad, sem ako ne nađu saučesnike unutar bedema. Jer njegov grad ne može
biti osvojen na juriš, a još manje izgladnjen blokadom. Vojnici kojima raspolaže taj turski emir
beličaste brade nisu, doduše, brojni, svega ih je šest do sedam hiljada, dok Franđi imaju skoro
trideset hiljada ratnika. Ali Antiohija je praktično neosvojivo utvrđenje. Bedemi su joj dugi dva
farsaha (dvanaest hiljada metara) i broje ni manje ni više no tristo šezdeset kula podignutih na tri
različita nivoa. Temeljno izgrađeni od klesanog kamena i opeke te popunjeni suhozidinom, penju
se na istoku uz brdo Habib an Nađar krunišući njegov greben citadelom. Na zapadu im je Oront,
koji Sirijci zovu Al Asi, „buntovna reka“, jer ponekad ostavlja utisak da teče u suprotnom smeru,
od Sredozemnog mora ka unutrašnjosti. Njeno se korito proteže duž zidina Antiohije, čineći
prirodnu prepreku koju nije tako lako premostiti. Na jugu se pak bedemi nadvijaju nad udolinom
čija je padina tako strma da izgleda kao nastavak utvrde. Stoga je opsadnicima nemoguće potpuno
opkoliti grad, a branioci nemaju nikakvih poteškoća da opšte sa spoljnim svetom i da se
snabdevaju hranom.
Gradske zalihe hrane su veoma obilate, tim pre što bedemi okružuju, sem kuća i vrtova,
prostrana obrađena zemljišta. Pre „Fethe“, muslimanskog osvajanja, Antiohija je bila rimska
metropola sa dvesta hiljada stanovnika; te 1097, nema ih više od četrdest hiljada, a nekoliko
nekada naseljenih četvrti pretvoreno je u njive ili voćnjake. Iako je izgubila svoj sjaj iz prošlosti, i
dalje je grad koji zadivljuje. Svi putnici – čak i kada dolaze iz Bagdada ili Carigrada – na prvi
pogled su očarani prizorom toga grada što se prostire u nedogled, sa njegovim minaretima,
crkvama, sukovima pod arkadama, raskošnim letnjikovcima ugrađenim u šumovite padine što se
penju ka citadeli.