ovde - vera znanje mir

Четврти корак у нашем истраживању јесте да откријемо како је проглашење сецесије
водило стварању независне државе или, ако независност није била постигнута, да ли ће
бити постигнута. У већини случајева о којима се расправљало у Првом делу, покушаји
сецесије су били успешни онда када су сецесионисти задобијали и ефективну политичку
контролу над територијом и признавање њихове независности од других држава и
међународних организација. Према томе, да бисмо предвидели да ли ће сецесија успети или
пропасти, треба утврдити да ли ће сецесионисти постићи обоје или неће. Још једном, тешко
је предвидети, у време прокламације сецесије, да ли ће се ово десити или неће. На пример,
када је 1971. године Бангладеш прогласио сецесију, нису постојале индикације да ће у року
од неколико месеци Индија послати своју војску да истера пакистанске трупе и да контролу
над новоосвојеном земљом врати вођству савеза Авами; изгледало је да чак ни индијска
влада није планирала такве поступке у то време. Када је 1967. године прокламована
сецесија Бијафре, није било разлога за веровање да ће иједна од главних сила – чак ни Кина
или СССР – признати њену независност и да ће, као последица тога, њихов покушај
сецесије пропасти.
Истраживање се усредсређује, у четири корака, на појединачне случајеве потенцијалних
или стварних покушаја сецесије. Сâм циљ је открити:
1. да ли постоји група која ће вероватно бити мобилисане за сецесију;
2. да ли је било или ће бити такве мобилизације;
3. шта је водило или шта ће водити проглашењу сецесије;
4. како је овај покушај сецесије успео или пропао, или да ли ће успети или пропасти.
Као што смо приметили, на сваком од ових корака откривање шта се догодило post factum
много је лакше него покушавање да предвидимо шта ће се догодити. Што је још важније, да
би се предвидело када ће и како покушај сецесије бити учињен, посматрач треба да има
информације оног типа који у то време није био доступан за њега или њу или ма кога
другог. Изгледа да управо ово одсуство информација, пре него одсуство теорије узрочно
нужних услова за сецесију, чини да предвиђање времена и вероватноће покушаја сецесије
изгледа тако тешко.
Наше истраживање, као што је горе назначено, не претпоставља (нити покушава да
конструише) теорију сецесије која идентификује узрочно нужне услове или чиниоце за
сваки покушај сецесије. Али, ако се таква теорија напокон изгради и потврди, још увек се
можемо надати да наша предвиђања времена и вероватноће проглашењâ сецесије могу бити
учињена лакшим и поузданијим него што су сада.
СЕДМО ПОГЛАВЉЕ
НОРМАТИВНЕ ТЕОРИЈЕ
Бенефиције и начела: два начина оправдавања сецесије
При покушавању да мобилишу популације за подршку свом сецесионистичком пројекту,
сепаратисти обично тврде да би самостална држава донела специфичне бенефиције њиховој
циљној популацији. На пример, они тврде да би самостална држава донела просперитет,
одстранила дискриминацију и њоме проузроковано понижавање, и повратила дигнитет
претходно пониженој или угњетаваној групи. Али, неки разлози које сецесионисти износе у
подршку овим захтевима – посебно у обраћању не-сецесионистички настројеним
слушаоцима – не односе се на специфичне бенефиције за сецесионистичку популацију, него
пре на општа политичка или етичка начела.
У периоду после 1945. године сецесионистички покрети се обично позивају на начело
политичког самоопредељења, према којем свака национална група треба да има своју
сопствену државу. Ова националистичка верзија тог начела омогућава им да тврде како,
пошто је њихова циљна популација национална група, она треба, слично свим другим
националним групама, да има своју сопствену државу. “Сопствена држава” овде се схвата
као “држава коју контролишу чланови оне нације чија је то држава”. Пошто национална