ovde - vera znanje mir

Među Franđima bio je Boemond, svima njima glavešina, ali i neki izuzetno prepreden
monah koji će ih uveriti da je koplje Mesijino, mir njegovoj duši, zakopano u Kusjanu, velikom
antiohijskom zdanju. Ovaj im veli: „Ako ga pronađete, pobedićete; u protivnom, čeka vas sigurna
smrt.“ Prethodno beše zakopao jedno koplje u podu Kusjana i uklonio sve tragove. Onda im naredi
tri dana posta i pokore; četvrtog ih dana uvede u zdanje sa njihovim slugama i radnicima, koji
posvuda kopahu i napokon pronađoše koplje. Na to monah poviče: „Radujte se, jer pobeda je
sigurna!“ Petog dana izađoše na gradsku kapiju u malim skupinama od pet-šest ljudi. A muslimani
rekoše Karbuki: „Treba da se postavimo pored kapije i pobijemo sve ove što izlaze. Biće lako jer
su se raštrkali!“ ali on odvrati: „Ne! Čekajte da svi izađu napolje pa ćemo ih pobiti do
poslednjeg!“
Atabegova računica je manje apsurdna nego što izgleda. Sa tako raspuštenim trupama, sa
emirima koji čekaju na prvu priliku da uteknu, on ne može produžavati opsadu. Ako Franđi hoće
da povedu boj, ne treba ih zastrašivati previše masovnim napadom, jer bi se mogli povući u grad.
Ali ono što Karbuka nije predvideo, to je da će njegovu odluku da odugovlači odmah iskoristiti
oni koji priželjkuju njegov poraz. I dok su Franđi nastavljali razvijanje trupa za borbu, u
muslimanskom taboru je počelo dezertiranje. Pljušte optužbe za kukavičluk i izdaju. Osećajući da
mu izmiče kontrola nad trupama i da je bez sumnje potcenio snagu opsađenika, Karbuka od ovih
poslednjih traži primirje. To mu je dokrajčilo ono malo ugleda u očima sopstvene vojske, i samo je
ojačalo samopouzdanje neprijatelja: Franđi su krenuli u silovit napad ne udostojivši ga ni
odgovora na ponudu, i time su ga primorali da na njih pošalje talas konjanika-strelaca. No, Dukak
i većina emira već se mirno udaljavaju sa svojim četama. Videvši da je sve više i više osamljen,
atabeg naređuje opšte povlačenje, koje će se smesta izroditi u rasulo.
I tako se moćna muslimanska vojska raspala „a da nije zadala ni udarca mačem ili kopljem,
niti odapela ijedne strele“. Mosulski povesničar jedva da preteruje. „I sami se Franđi uplašiše da je
posredi lukavstvo, jer još ne beše došlo do boja koji bi opravdao takvu bežaniju. Zato odustadoše
od gonjenja muslimana!“ Karbuka može napokon da se vrati u Mosul, živ i zdrav, sa dronjcima
svoje vojske. Sve njegove ambicije zanavek su se raspršile pred Antiohijom; grad za koji se beše
zarekao da će ga spasiti sada čvrsto drže Franđi. I držaće ga još dugo, dugo.
Ali ono najgore posle tog sramotnog dana jeste spoznaja da u Siriji više nema nijedne
snage sposobne da zaustavi napredovanje osvajača.“
(str. 53)
„ Mara se najviše ponosila time što je bila zavičaj jednog od najvećih imena arapske
književnosti, Abul Ale al Marija, koji beše preminuo 1057. Taj slepi pesnik, slobodni mislilac,
usudio se da udari na običaje svoga doba, ne štedeći ni zabranjene teme. Valjalo je imati hrabrosti
pa napisati sledeće:
Zemljani se dele na dve vrste,
Na one što imaju mozga, ali ne i vere,
I na one što imaju vere, ali ne i mozga.
Četrdeset godina posle njegove smrti, fanatizam prispeo izdaleka pokazaće koliko je taj sin
Mare bio u pravu, kako zbog svoje bezbožnosti, tako i zbog svog legendarnog pesimizma:
Sudbina nas razara kao da smo od stakla,
A naše krhotine više nikad ponovo ne srastu.