ovde - vera znanje mir

контекст палог постојања, а Свето Писмо му, упућујући на заједницу са Богом као на
решење проблема, увек прилази са новим и свежим идејама.
Свето Писмо је Реч Божија, а не некакав научни зборник, стога ни нове технологије
и научна открића не играју никакву улогу у његовом демистификовању и
разумевању. Колико год и како год се развијале наука и технологија, Свето Писмо
неће да престане да говори о оном егзистенцијалном што увек остаје ван домашаја
емпиријских истраживања: о Оностраном и о заједници са Богом.
Хришћанство, схваћено као Црква тј. заједница, не нуди некакав ‘научни’ поглед на
свет, већ могућност заједнице са Богом, стога оно никада не може да постане, у
контексту научних открића, ‘застарела догма’, и постојаће и даље сведочећи
аутентичан начин постојања, и биће потребно савременом човеку - и данас и сутра.
Наука не може да замени веру, како су то веровали бољшевици, и нимало је не
угрожава нити јој је некаква претња.
Muska i zenska homoseksualnost kod pravoslavnih Slovena (od X do
XVIII veka)
Thursday, February 14th, 2008
Srednjovekovno slovensko kanonsko pravo je bio ukorenjeno u učenjima crkvenih otaca. Oni su
pak bili pod velikim uticajem postojećih tumačenja delova Biblije koji su se bavili ispoljavanjem
seksualnosti, kao i stavovima prehrišćanske Grčke. Dve tradicije nisu bile kompatibilne. Stavovi
starog semitskog drustva prema muškoj homoseksulanosti su izraženi u Mojsijevom zakonu i
interpretacijama priče o Sodomi i Gomori. Mojsijev zakon je svrstavao homoseksualnost među
velike zločine, koji su se kažnjavali kamenovanjem. Apostolsko preferiranje celibata je
podrazumevala obeshrabrivanje bilo kakvog oblika seksualne aktivnosti, bilo hetero- ili
homoseksualne, ali je homoseksualna bila naročito osuđivana. Neoplatoničarska filozofija je
zastupala ograničavanje čulnog prepuštanja seksu, naročito ako ono nije bilo u prokreativne svrhe.
Helenska kultura je imala i neasketske elemente takođe, a muška homoseksualnst je bila
prihvaćena ako ne i propagirana. Ali nisu svi homoseksualni kontakti bili podjednako poželjni.
Analni odnos se smatrao ponižavajućim, za pre svega pasivnog partnera, zato što ga je postavljao
u podređenu, ”žensku” poziciju. (1) Atinjani su u zlatnom veku idealizovali različite oblike
homoseksualnih odnosa, koji su se odvijali između starijih i mlađih muškaraca iste elitne
društvene klase. Veza je navodno trebalo da prvenstveno bude duhovna, zasnovana na uzajamnom
poštovanju: mladić je duboko poštovao status i dostignuća svog ljubavnika, dok se stariji
muškarac divio fizičkoj lepoti i potencijalima mladića. Kada je njihova zajednica bila fizički
konzumirana, praktikovali su uzajamnu masturbaciju i interkruralni odnos (seksualno
zadovoljavanje među butinama. Prim. prired.) radije no analnu penetraciju. Ranohrišćanska
sredina je tako razlikovala dva oblika muške homoseksualnosti: prezirani oblik analne penetracije
i onaj koji se više cenio i podrazumevao međusobnu stimulaciju rukama i bedrima. Iako hrišćanski
autori nisu mogli da se pomire sa bilo kojim oblikom vanbračnog seksualnog odnosa, prihvatili su
preovlađavajuću premisu svog društva, da je jedan od oblika homoseksualnosti grozniji od drugog.
Stoga su slovenski pravoslavni crkveni poslenici nasledili sistem vizantijskog kanonskog prava
koji je pravio razliku između homoseksualaca koji su praktikovali analni odnos, i onih koji su
praktikovali uzajamnu mastrubaciju, kao i razliku između pasivnih i aktivnih partnera.
Homoseksualni odnos koji je uključivao analnu penetraciju (nazvan mužebludie ili muzeloštvo)
smatran je onoliko ozbiljno koliko i heteroseksualno neverstvo. Prema sv. Vasiliju (IV v. n. e.),
ovaj prestup je povlačio za sobom pokoru u trajanju od petnaest godina, isto kao i neverstvo.
Slovenski kanonisti su preferirali skraćeno pokajanje u trajanju dve do tri godine posta i molitvi
kako je propisao sveti Jovan Posnik (VI vek). (2) Odstupanje od ove norme, ka blažoj ili strozijoj
kazni je bilo retko. Pokora se obično određivala u trajanju od jedne, pet ili sedam godina, sve u