ovde - vera znanje mir

ситуација ствара разумљиве забринутости. Неки људи би желеи да виде бирократску и
политичку структуру која би делала науштрб различитих националних култура. Али
Европска Унија, у некој врсти конфедерације, не би требала да тако нешто има за
последицу. Напротив, конфедерална организација може да дозволи један још већи степен
регионалне независности него што то допушта традиционална форма националне државе. С
друге стране, потребан је нови осећај за културни идентитет, свесност да сви ти народи и
регионалне културе, ма како се разликовали, заједно припадају једној културној традицији.
Економске интеграције нису довољне да изнесу и очувају стални осећај заједничког
припадања. Ни један политички оквир по себи, не може да испуни ову сврху. У ствари,
напредак према европским инеграцијама, тешко може да се досегне са садашње позиције,
уколико европским народима не буду понуђени одговори који би указивали на заједничко
учешће у истом културном свету, као и на остајање при засебним националним културама
које доприносе изобиљу праваца европске културне историје.
Све ово сачињава један важан задатак интелектуалног вођства нашег времена. Треба
понудити одговоре људима Европе који су већ уједињени у једној културној клими. Овај
елеменат јединства је велики задатак садашњег културног наслеђа различитих европских
нација, наслеђа које се у сваком од ових народа развијало на посебан начин. Могу се
распознати два главна извора садашњег наслеђа: стално сећање на целокупну класику и
хришћанска религија. Током наше културне историје ова два извора су понекад била у
сукобу, али су углавном били сједињени у једном, помало чудном, браку. У ствари, то је
углавном била хришћанска рецепција класичне грчке и римске културе, тако да је њихово
наслеђе настављало да живи и повремено се, током европске културне историје,
обнаваљало.
Истина је да је данашња модерна европска култура еманциповала (= одвојила - прим. прев.
) себе од оба ова корена. Грчка и римска уметност и литература су изгубиле своју функцију
како класични модели које би требало следити или који би се требали даље развијати. Али
чак и када ови модели више нису били опонашани, они су наставили да служе као
референтна тачка у стваралачкој мисли уметника, као и у јавној процени њиховог рада.
Хришћанска религија је умногоме изгубила васпитни утицај на јавне изразе наше културне
свести. Последњих година је чак изгубљен и додир са схватањем моралних норни, да не
говоримо о моралном понашању. Али још увек је тешко схватити модерну европску
културу без њених хришћанских основа и наслеђа. Посетиоци из других земаља су чак
осетљивији за ову чињеницу од самих Европљана. У перспективи уједињења Европе,
хришћански корени и хришћанска основа њеног културног живота могу изнова постати
веома важни, јер је хришћанство један од неколико потенцијално уједињујућих чинилаца у
свести европске културе. Потврђено је да плурализам није довољан и да не може да
представља елеменат јединства у нашој културној свести. Можда ће због тога хришћански
корени различитих европских националних култура бити прихватљивији. Такво
васпостављање наших хришћанских корена може се још више утврдити, уколико саме
цркве не буду допринеле развијању трагичних сукоба који су постојали у европској
историји.
Неко би о овој вези могао да размишља имајући у виду нарочито средњевековну историју
Западног хришћанства, када је црквена политика у многим случајевима охрабривала и
користила националне сукобе. Још је већа катастрофа било удаљавање Западног
хришћанства и Источних Православних Црква. То подвајање се углавном догодило
заслугом Рима, и то не само у једанаестом веку, већ можда и више у петнаестом. Када су се
Источни хришћани суочили са коначном кризом током њиховог супротстављања исламској
експанзији, њихове вође су биле уцењиване а њихов народ издан од стране Запада. Ови
догађаји настављају да делују у савременом становишту Источних Православних хришћана,
и да утичу на њихов став према Риму и према Западном хришћанству у целини. Све је то