ovde - vera znanje mir

upotrebili za ovu frazu) citat:‚‚Ono što bih ja predložio u ovom slučaju, jeste smeštanje
religijskog diskursa pomirenje u dijalošku arenu. Arena kao takva bi bila slična onoj
demokratskoj, u kojoj bi unapred bila postavljena određena pravila koja ni jedna strana ne
bi smela da prekrši, ili ispada iz dijaloga. Budući da se dijalog odvija među verskim
institucijama, a institucija je zasnovana ipak na nekakvoj racionalnoj osnovi, onda bi
usklađivanje tih osnova išlo mnogo lakše, nego očekivanje da pomirenje dođe nekom
božijom intervencijom ili predskazanjem. Ja čak nemam problem ni sa tim da u areni vlada
kompeticija stavova (budući da joj je to jedan od osnovnih odlika), jer bolje je da se sa
nekim takmičite poštujući fer plej, nego da mu počinite neko zlo. Na taj način postižemo
ono što se u ovim teorijama naziva bazični konsensus- usklađivanje institucionalnih pravila
delovanja. Drugi deo postavljanja dijaloške arene mogao bi da se zasniva na Haberamsovoj
teoriji čija su dva osnovna ideala: jednaka distribucija moći u donešenju kolektivnih
odluka, praćena jedankom participacijom. Dalje, Habermas traži da se svaka vrsta uticaja
koja jedna strana ima mora zameniti komunikacijom u vidu rasprave, a što u krajnjoj liniji
dozvoljava iznošenje razolga koji se čuje, o tome šta zajednica hoće, a šta neće. Tek tada,
kada znao šta druga strana neće, i kada sopštimo šta mi nećemo, možemo se povezati na
osnovu sličnosti, koje u zavađenim religijam i te kako postoje (jer religije koje nisu slične
ne mogu ni da se razumeju). Ako na ovo dalje nadovežemo Habermasa koji tvrdi da je
potrebno neprestalno imati u vidu tri sveta kroz koje se reprodukujemo: svet empirijskih
uslova, svet društvenih pravila, svet unutrašnjih osećanja, jasna je implikacija kao se ovo
jednostavno i pogodno može primeniti na tok religijskog pomirenja‚‚ , da ste skovali bolju
frazu kao npr. dijaloska igra, jer ona podrazumeva postovanje pravila, uz pravilnosti u
komunikaciji i distribucijom moći, a arena (kao u strom Rimu, borba gladijatora i lavova u
arenama ili politička borba!!!) je dosta rogobatna, jer podrazumeva borbu ili neki njen
oblik sa nametanjem stavova(najčešće čija je npr. religija najbolja) a dijalog nije ne za
nametanje, već za dvosmertnost i podjednaku distribuciju moći,a u borbi se dešava da će
pobediti jači slabijeg (i argumentacijom) i dolazi do elitizma….no, da skratim, igra
podrazumeva još i kreativnost iznalaženja novih puteva za rešenje i inovativnost(za religiju
npr. nove ideje za pomirenje).
3. bojanv Says:
December 12th, 2007 at 9:18 am
Aleksandre,
hvala vam na komentarima, imate jako dobre poente. Moj stil pisanja je takav da nikada
preterano ne obrazlazem detalje u svojim tekstovima, upravo radi razmisljanja o njima…
No svakako ove stvari zahtevaju razjasnja.
Sto se tice prvog komentara, i dalje ne mogu da se slozim da je profesor Vukomanovic dao
racionalno-logičku metodologiju za religijski dijalog, odnosno nije dao istu za inicijalnu
fazu dijaloga. Jer ako pretpostavimo da je dijalog spontana stvar, a onda se sam dijalog
odvija na osnovu racionalno-logičke metodologije, onda je to kontradiktorno sa empirijom,
ako postoji makar jedan verski sukob (a ima ih mnogo više). Dakle takva teorija je
kontradiktorna, jer sa jedne strane smatra da su ljudi racionalni (cim primenjuju takvu
metodologiju), a sa druge strane se oslanja na instinktivno kao spojnicu u dijalogu. Evo i
primera za to: da je teorija profesora Vukomanovica nesto vise od utopije, sukob koji
renutno imamo u islamskoj zajednici u Sandžaku se nikada ne bi ni desio, ili ako bi se
desio razrešio bi se vrlo brzo, budući da između pripadnika ove zajednice postoji sveta
veza koju čini sam Alah i vera. Ostavljam vama da procenite koliko je ovaj primer dobar.
Što se tiče termina “dijaloška arena”, arena je termin koji se koristi u politikologiji, a
naročito je zastupljen u teorijama o demokratskoj konsolidaciji. Kako sam i sam
politikolog, i kako sam koristio ovaj pristup, smatrao sam da je arena pogodan izraz.
Međutim, ukoliko usvojimo kulturoloski pristup, onda je “dijloška igra” sasvim dobra