ovde - vera znanje mir

među vernicima, građanima te države? Kakva je, potom, crkvena vizija savremenog društva?
Kakav je njen odnos s civilnim društvom: da li verske zajednice sebe doživljavaju kao deo
civilnog društva ili ne? Mislim da je naša država i vlada najodgovornija što je SPC dobila tako
veliki značaj u javnosti, a svakodnevno smo svedoci toga da se crkva u toj svojoj novoj ulozi,
najblaže rečeno, ne snalazi, a u mnogim slučajevima i krajnje neodgovorno ponaša.
Da li se onda može konstatovati da je Srpska pravoslavna crkva u ovom trenutku zapravo
prepreka modernizaciji društva i države? Ako jeste, kako tu prepreku preskočiti ili zaobići?
Ovakva kakva je sada - sa stavovima svojih vodećih episkopa o prosvećenosti, Evropi, Zapadu,
globalizaciji, sekularizaciji, demokratiji i civilnom društvu - ona doista jeste prepreka
modernizaciji našeg društva. U onoj meri u kojoj država tretira crkvu kao ravnopravnog političkog
partnera ili instituciju koja treba da pruži novi ideološki okvir za srbijansko društvo, SPC će se i
dalje nametati kao nezaobilazni politički faktor na javnoj sceni Srbije.
VLADIKA – PREDSEDNIK SANU?
Da li crkva, po vašem mišljenju, danas u Srbiji, pored duhovnih, ima i jasne političke ciljeve,
odnosno da li je sekularnost u Srbiji, zaista, ugrožena? Da li Srbija može osvanuti sa nekim
od vladika na čelu države ili bar na čelu, recimo, Srpske akademije nauka i umetnosti?
Svaka religijska organizacija će nastojati da ostvari i svoje političke ciljeve ukoliko je država
tretira kao političkog partnera. Taj odnos u najvećoj meri ne zavisi od crkve, nego od države. To
da li će sekularnost u Srbiji zaista biti ugrožena zavisiće, s jedne strane, od novog zakona o
verskoj slobodi i pravnom položaju crkava i verskih zajednica, ali i od spremnosti našeg društva
da u svakodnevnom životu prihvati ili ne prihvati konzervativne vrednosti i norme koje danas
crkva široko propagira. Ne verujem, međutim, u to da će neki vladika ikada ovde postati šef
države ili predsednik SANU, mada se neki već sada ponašaju kao da su na tim mestima.
Postoji mišljenje da je crkva u našem društvu danas zauzela ulogu koju je nekada imao
Savez komunista. Kakav je vaš stav prema tom mišljenju i da li se – prateći logiku ovog
poređenja – crkvi može desiti da završi kao što je završila partija, odnosno da se na neki
način uruši sama u sebe?
Crkva, naravno, nije isto što i politička partija. Ali u onoj meri u kojoj ona ispolji nekakav
beskompromisni dogmatizam, nalaziće se sve više u raskoraku sa savremenim svetom i to će
voditi njenoj marginalizaciji na javnoj sceni. Što više ona bude zaposedala taj javni, sekularni
prostor s ovakvim stepenom (ne)snalaženja u njemu, ona će se sve više desakralizovati i dovoditi u
pitanje svoja osnovna, hrišćanska načela.
CRKVA I ELITA
Ako i razumemo to što se naši političari, koji često podsećaju na seoske demagoge i pijačne
šibicare, tako zdušno ulaguju crkvi, svakako ne možemo razumeti činjenicu da među
srpskom intelektualnom elitom ima veoma malo onih koji su spremni da kritikuju ponašanje
crkve i njenu ulogu u društvu?
Pitanje je koliko danas ljudi u Srbiji, uključujući i njene elite, uopšte razumeju savremeni koncept
religijskih sloboda i prava, tj. domen i ograničenja koja religijske zajednice imaju u demokratskim
društvima. Neki možda potcenjuju simbolički značaj ili stvarnu moć religije i crkve u ovim
vremenima. Drugi su, opet, podložniji «kompleksu komunizma», pa smatraju da je bilo kakva
kritika crkve stvar prošlosti i jednog drukčijeg, totalitarnog sistema. Zanimljivo je da i naši mediji,
u velikoj meri, ispoljavaju neprimereno snishodljiv odnos prema crkvi i sveštenstvu. Zaboravlja
se, međutim, da opravdana kritika crkve i te kako može biti utemeljena na savremenim liberalnodemokratskim
načelima i ideji pluralizma kao jedne od najvažnijih tekovina evropske
prosvećenosti. Zašto bi se, na primer, kao put u budućnost prihvatao jedan arhaični, monistički
kalup ili «zavetni obrazac» (tipa Bog-kralj-domaćin) koji tako svesrdno promovišu SPC i njene
omladinske organizacije? Te organizacije danas potpuno veštački, nelegitimno dele istoriju Srbije
na «zavetnu» i «vanzavetnu», pri čemu ovu drugu, otvorenu ka modernizaciji, odbacuju kao
jeretičku i neautentičnu.