ovde - vera znanje mir

veličanstvene primere izraza organizovane hrišćanske brige i ljubavi za bližnjeg. Setimo se svetog
Vasilija Velikog i bolnice i sirotišta koje je organizovao, setimo se svetog Jovana Zlatoustog i
njegovog svestranog angažovanja na polju konkretne pomoći vernima, ili našega Svetoga Save i
njegovog sveukupnog socijalnog rada. Setimo se i svetog vladike Nikolaja koji osniva domove za
siročad, pogledajmo Pravoslavnu crkvu u Grčkoj koja nije pretrpela komunistička nasilja i
uočićemo razgranatu i raznovrsnu socijalnu delatnost…
Danas ni izdaleka nismo zadovoljni onim što crkva čini na socijalnom planu. Ne zaboravimo,
međutim, da je naša crkva posle Drugog svetskog rata opljačkana i osakaćena, da je sve oteto i da
se više od pola veka bori za goli opstanak i preživljavanje.
Danas se više govori o potrebi liturgijske obnove koju malo ljudi u potpunosti razume. Da
li je reč samo o pokretu za obnovu drevnog liturgijskog predanja i pozivu na često
pričešćivanje vernika ili o nečem drugom?
– Statistike pokazuju da većina našeg naroda pripada Pravoslavnoj crkvi. Mali je procenat,
međutim, onih koji u potpunosti poznaju svoju veru i redovno učestvuju u liturgijskom životu
Crkve. Najčešće, pobožnost se izražava kroz držanje porodične slave i posećivanje hrama o
Božiću i Vaskrsu i možda još jednonedeljnim postom uoči ovih praznika. S obzirom na našu, ne
tako davnu bezbožnu, ideološki anticrkvenu prošlost, moramo razumeti ovu tradicionalnoobičajnu
crkvenost, ali to nije dovoljno, to nije sve.
Vera u Boga nije tek racionalno uverenje u postojanje nekakve više sile, pogotovo nije folklor,
vera je život koji podrazumeva zajednicu sa Bogom i potpuno predavanje sebe Bogu. Ne samo
kada smo u hramu Božjem, nego i kada se bavimo pitanjima obične svakodnevice, mi ne
napuštamo svoj pogled na svet. Ako smo doista verni Bogu onda se naša vera vidi u svakom
našem postupku i svakoj reči, u svakom pokretu.
Liturgijska i duhovna obnova u našem narodu jeste imperativ vere i tragičnog vremena u kome
živimo. Bez liturgijske obnove nije moguća ni jedna druga suštinska obnova: ni kulturna, ni
nacionalna, ni državna… Duhovni identitet i samosvest jesu temelj na kome se zida svaki drugi
identitet. Samo u liturgiji doživljavamo konkretnu krstoliku ljubav, prema Bogu i prema bližnjima.
Tu postajemo svesni sebe, ali prepoznajemo i neprocenjivu vrednost svakog drugog, kao našeg
bogolikog brata. Stoga liturgijska obnova predstavlja neophodnost, a ona znači – od običajnog
vernika postati aktivan učesnik u životu Crkve.
Milenko Pešić
Izvor: politika, 06.01.2007.
Crkva i internet
Wednesday, March 12th, 2008
CRKVA I INTERNET