ovde - vera znanje mir

случајевима, као што је изненадни пораст подршке (сецесионистичкој) Шкотској
националној странци међу шкотским гласачима, њихов економски самоинтерес унеколико
боље објашњава просецесионистички став гласача него политика идентитета.
Према Колијеру и Хефлеровој, сви сецесионисти у Бијафри, Катанги, Ацеху, јужном
Судану, Еритреји, Словенији и Хрватској оснивају своје сепаративне националне
идентитете и своје право на отцепљење или кад су на њиховој територији откривени велики
природни ресурси, примарно уље [тј. нафта], или, у случају последње три, кад су решени да
окончају истицања пореза или прихода ка матичној држави. Отцепљењем Источног
Пакистана [тј. Бангладеша] желело се окончати отицање његовог извозног прихода ка
Западном Пакистану, а Јужњачка конфедерација је (1860. године) желела да избегне велика
преливања прихода на Север, наметнута високим заштитним тарифама. Словачка је
учинила “озбиљне грешке при сецесији”, зато што је изгубила финансијске бенефиције од
федерације. У другим сецесионистичким регионима који би изгубили такве користи
(Тамилци у Шри Ланки, косовски Албанци и ирски католици у Северној Ирској),
сецесионистички захтеви су обликовани другачијим скупом економских фактора – њихове
дијаспоре, првенствено из Северне Америке, финансирају њихове сецесионистичке
покрете. Тражени економски подстицај за сецесионистичке захтеве у овим случајевима не
долази од економских користи од сецесије, него из џепова отуђених и незадовољних
дијаспора.
Други случајеви у којима сецесија није повлачила или не би повлачила никакву економску
добит –као што су Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Украјина, Молдавија,
турски Курдистан, Баскија, Корзика и Квебек – нису разматрани у овом чланку. Несумњиво
би се неке од њих, попут Словачке, сматрале “озбиљним грешкама” ако се не би слагале са
ауторовим теоријама.4
Иако они употребљавају врло различите и анализе, налази Колијера и Хефлерове
подржавају тезу Жарковић-Букменове да су сецесионистички захтеви у неким регионима са
вишим приходом од остатка матичне државе, заправо, pod uticajem овиh економскиh
разматрањиma. Међутим, она допушта да у неким случајевима на сецесионистичке захтеве
нису значајно утицала економска разматрања. Као што смо чулли, Колијер и Хефлерова, на
основу сасвим ограниченеих сведочанстава, ово поричу и тврде да су сви покушаји сецесије
мотивисани опажањем економске добити.
Трагање за узроцима покушајâ отцепљења
Шта је заједничко свим покушајима сецесије о којима се дискутовало у Првом делу?
Очигледно је да је свака од група које су мобилисане за сецесију насељавала неки омеђени
регион или територију и културално се разликовала од друге групе или група у матичној
држави. Чак су и бели Јужњаци у Јужњачкој конфедерацији у Северној Америци 1860. себе
сматрали културално различитим (и супериорним) од белих Северњака, које су назвали
Јенкијима, упркос томе што су имали енглески као заједнички језик. У свим другим
случајевима сецесионистичке групе су говориле језицима другачијим од других група (или
су макар веровале да је њихов језик био другачији). А у свим овим случајевима,
сецесионистички покрети или странке изрицали су неправедне оцене – било економске,
културалне или политичке – против централне владе или доминантних националних група
у матичној држави и били успешни у мобилисању масовне подршке на основу ових
неправедних оцена.
Ко треба да покуша da se otcepi
С обзиром на ово, први корак у нашем трагању био би трагање за групом која може бити
мобилисана за сецесију. Најпоузданији индикатор способности за такву мобилизацију јесте
политичка или културална организација или покрет који изричу неправедне оцене против
централне владе (или против група које је контролишу) и који, поступајући тако, циљају
или апелују на групу, настањену у једном специфичном региону или територији, која је