ovde - vera znanje mir

osnovnim zahtevima ljudske prirode, koja se, opet, večito uzimala apstraktno i kao nešto za sva
vremena dato i nepromenljivo. Ateizam se proganjao i zbog svoje idejne veze sa naprednim
društvenim pokretima, posebno zbog svoje veze sa komunizmom, iako je bilo ocigledno da
ateizam nije cisto komunistifika ideologija, mada nema istinskog komunizma bez ateizma. Sama
reč ateizam grčkog je porekia (a-ne I teos-bog) i znaci, prosto rečeno, bezbozništvo. Tačnije
rečeno, pod ateizmom treba razumeti takav sistem shvatanja, najtešnje vezanih za filozofski
materijalizam, koji poriče postojanje boga i bogova, a zatim i postojanje besmrtne duše kao nečeg
što se suštinski suprotstavlja materijalnom i smrtnom telu. Ateizam je nespojiv i sa učenjem o
zagrobnom životu koje zajedno sa učenjem o slobodi volje, učenjem o nagradi i kazni na onome
svetu (strašni sud) pretstavlja kamen temeljac verske dogmatike, kojoj, pored vec navedenih, treba
dodati i druge, izvedene stavove. Ateizmu je tudje i svako sujeverje, koje redavno prati sve
religije, pa i one jednobožacke. Istina, ima teologa koji odvajaju veru od sujeverja i teže da
racionalizuju osnovne postulate verskih učenja, ukratko, da osporavanjem ove veze dovedu u
kakav-takav sklad versko učenje sa učenjem nauke i filozofije. Treba odmah primetiti da je sve
ovo jalov posao, jer dosledno sprovedeni racionalizam pre ili kasnije dovodi do materijalističkih i
ateistickih zakljucaka,) pa se verska dogmatika mora osloniti na stari i osveštani Tertulijanov
princip po kome je nešto utoliko verski istinitije ukoliko je sa stanovišta razuma apsurdnije. Otuda
i potiče težnja religije i teologije da se klone racionalnih dokaza i da pribegavaju bilo psihologiji,
bilo moralu, bilo mistici, protiv koje se, doduše, neki teolozi rado izjašnjavaju.
S obzirom na promenljivost sadržaja koji se vezivao za pojam ateizma kroz duhovnu istoriju
čovečanstva, moglo bi se, možda, zakljucitii da su ateizam i kritika religije jedno te isto. To,
medutim, ni izdaleka nije tačno. Nije tacno prvenstveno zbog toga što ima raznih kritika religije.
Pored onih koje je teško razlikovati i od samog ateizma, postoje i takve kritike religije gde se
kritikuje samo zato da bi se religija usavršila i oslobodila izvesnih svojih besmislica. Hrišćani su
svojevremeno smatrani ateistima zbog toga što su pobijali politeisticka verovanja starih Rimljana i
drugih paganskih naroda, kao što su i raznovrsni jeretici srednjeg veka, koji se nisu slagali s ovom
ili onom crkvenom dogmom. Često proglašavani bezbožnicima, mada su i jedni i drugi čvrsto
verovali u jednoga boga, oca i stvoritelja svega postojeceg. Smisao ovog termina mora da je bio
prilicno širok kad je cak i Platon u XVIII veku bio proglašen za bezbožnika od strane hrišćanske
crkvene ortodoksije. Ateizmom se često proglašavao i verski skepticizam čak i onda kad je polazio
sa otvoreno idealistickih pozicija, iako je, strogo uzeto, idealističko gledište samo racionalizovana,
u filozofsko ruho zaodevena religija i teologija, kao što je to i Ludvig Fojerbah svojevremeno s
razlogom dokazivao.
Međutim, kritika religije ostaje kritikom i ne postaje ateizmom sve dotle dok polazi s idealističkog
gledišta ili želi da religiju ispravi, dopuni i usavrši. Tek kada se kritika religije poveže sa
filozofskim materijalizmom kao celovitim pogledom na svet i kada vodi neposrednom uništenju
osnova svake religije, svakog verovanja u natprirodne, čoveku nadredene sile, - tek onda kritika
religije prelazi u potpun i dosledan ateizam.
MANIFEST O SEKULARIZMU
Friday, February 29th, 2008
Polazeći od:
- svesti da je sekularno društvo tekovina modernog doba i da je afirmacija sekularnih vrednosti
nužan uslov održavanja i jačanja demokratskog poretka zasnovanog na poštovanju ljudskih prava;
- uvida u sve agresivnije mešanje verskih zajednica, pre svega Srpske pravoslavne crkve, u
državne poslove, zbog čega najveću odgovornost snosi država;
- tendencije rasta klerikalizacije društva;