ovde - vera znanje mir

U drugom i narednim krugovima života duše same biraju svoju sudbinu na osnovu raznovrsnih
uzoraka ljudskih i životinjskih života. Neposredno pre toga boginja Lahesa upućuje im sledeće
reči: «Vrlina je bez gospodara, ko je ceni imaće je više, ko je ne ceni imaće je manje, svako
prema svome. Krivica je u biraču, bog nije kriv.» 96 Zbog toga je jedan od osnovnih zadataka
čoveka da se pripremi za taj sudbonosni izbor, da potraži, stekne i ovlada onim sposobnostima i
znanjem «pomoću kojih se raspoznaje čestiti i izopačen život».
Temeljnost Aristotelove pozicije u produbljivanju problematike krivice ogleda se, s
jedne strane, u onoj pažnji koju poklanja krivici čineći je posebnim predmetom svog
razmatranja. To može dosta govoriti o nivou civilizacijsko- istorijskog iskustva Grka njegovog
vremena, o potrebi za tematizovanjem krivice kao fenomena koji je u samom životu Helena
zadobio punu konkretizaciju. S druge strane, kod njega nailazimo na slojevitost analize
problema krivice, složenu diferenciranost stepena krivične odgovornosti i pojmovno
oblikovanje, koje je najviši horizont helenskog odnosa prema krivici.
Razmatrajući bogato helensko iskustvo Aristotel kaže da se opominju i kažnjavaju ona
nevaljalstva koja nisu izvršena pod prinudom ili iz neznanja specifičnih okolnosti. «No,
kažnjava se čak i za prestupe učinjene iz neznanja, ako se utvrdi da je izvršilac kriv za svoje
neznanje. Tako se prestup učinjen u pijanstvu kažnjava dvostruko, jer je u pijancu uzrok
prestupa: do njega je stajalo da se ne napije, a pijanstvo je uzrok njegove nesvesnosti (pri
vršenju dela). Isto tako se kažnjava i nepoznavanje zakonskih propisa, koji se moraju
poznavati i koje nije teško naučiti. Tako se postupa i u svim drugim slučajevima gde se utvrdi
da je nemarnost kriva za neznanje, jer je tu od izvršioca zavisilo da ne bude u neznanju; sam
je gospodar da se od nečega čuva.» 97 Ovo pozivanje na praksu zakonodavstva nije nimalo
slučajno, ono treba da podupre Aristotelov stav o uzročnosti, koji je osnov njegovog
stanovišta o krivici. Naime, sama mogućnost čovekovog praktičkog sveta osniva se na tome da
je čovek izvor (αρχη) i uzrok (αιτιος) sopstvenog delanja, da ono zavisi od njega.
Tako Aristotel, kada određuje pojam dobrovoljnosti, kaže: «...jer se pokretač (αρχη − princip)
koji u takvim radnjama pokreće udove (da vrše radnju) nalazi u samom izvršiocu; i u onim
slučajevima gde je princip u subjektu koji vrši radnju, tu će od njega zavisiti i da li će nešto
izvršiti il ne.» 98
U tom smislu on odvaja prinudne radnje u pravom smislu reči, gde je uzrok spoljni, od
postupaka mešovitog karaktera, koji su učinjeni nedobrovoljno, prema situaciji u kojoj su vršeni
ali po vlastitoj volji. Zadobijanje Aristotelovog stanovišta o krivici gradi se kroz raspravu sa
Sokratovim i Platonovim stavom koji je onemogućuje - stavom da niko nije dobrovoljno zao.
Ako je čovek princip svojih akcija, onda on dobrovoljno formira i svoj individualni moralni
karakter. Čovek je gospodar svojih postupaka od početka do kraja, a ti postupci dakle,
dobrovoljno, kroz navikavanje i uobičajavanje, formiraju njegov valjan ili rđav karakter. Kada
je reč o moralnoj usmerenosti, ona je u čovekovoj vlasti samo u početku, «dok se pojedinosti
njenog postepenog razvitka odvijaju neprimetno, kao što je, na primer, slučaj s bolestima». 99 To
je ipak dovoljno da se i ona okarakteriše dobrovoljnom, te je onaj što je nepravedan kriv za to
što je takvim postao jer je u samom početku do njega stajalo da li će postupati nepravedno. Isto
tako je čovek uzrok i svojih sopstvenih predstava - što je možda centralno mesto: on postavlja
sebi ciljeve saobrazne vlastitom moralnom karakteru. «Jer inače (ako ne bi bilo tako), niko ne
bi snosio krivicu za svoja rđava dela, nego bi to kod svakog bila posledica nepoznavanja cilja
i njegovog verovanja da će to za njega biti najbolje.» 100 Čovek, istina, ne odlučuje o samome
cilju svoga delanja, i čini se da je on dat od prirode, ali (iako to Aristotel izričito ne kaže) po
njegovom sudu, dat je od njegove druge prirode.
Tematika krivice otvara se Aristotelu u složenoj strukturi odnosa pojmova
dobrovoljnosti, izbora, namere i pravednosti. Treća knjiga Nikomahove etike mesto je gde se
razmatra ova struktura; ona počinje uvidom u značaj razlikovanja namernog i nenamernog kako
u domenu zakonodavstva tako i u sferi pojedinačnog delanja. Nedobrovoljan postupak nastaje