ovde - vera znanje mir

Црква и политика
Saturday, January 19th, 2008
С обзиром на то да ће ускоро наступити изборна ћутња и да је у јавности већ било
спекулација о томе да Црква подржава ову или ону страначку опцију, морамо указати на
неке од основних постулата на којима почива не само однос Цркве и државе кроз векове,
него и сам идентитет Цркве, који не може бити ни од кога експлоатисан и злоупотребљаван,
па чак ни од црквених институција или великодостојника.
Црква свој идентитет црпи из Царства Божијег и на њему заснива и гради своју видљиву
структуру. То значи да она, као будућа заједница светих, гледа на све, без разлике, као на
потенцијалне светитеље, независно од њихове боје коже, националне припадности,
политичке или било које друге опредељености, и у том смислу не може бити говора ни о
каквом селективном или наменском благосиљању било кога…
Током кoмунистичке диктатуре Црква је, као народ Божији, опет, а не само као установа,
била најизложенија прогонима и тлачењу, «мешању у њене унутарње послове», све до
уплитања у избор патријарха. Иста диктатура је, притом, с невероватним цинизмом, ширила
пропагaнду, које многи нису или неће да буду свесни ни данас, како је Црква небеска и да
овде нема шта да тражи. Део те пропаганде опстаје и до данас кроз исмејавање идеје о
Небеској Србији, односно нашег опредељења за Царство Божије, а не земаљско. И поред
свега тога, Црква није никада позивала ни на какав реваншизам и стран јој је било какав
облик «клеронационализма», који се такође данас многима привиђа, иако се, тамо где га
они виде, није никад појавила ниједна мантија.
На почетку вишестраначког живота у Србији, с почетка деведесетих, Српска Православна
Црква је саборском одлуком изричито наложила своме свештенству, значи, ђаконима,
свештеницима и епископима, да се не ангажују страначки. Сходно томе, сваки клирик који
се страначки активно ангажује, противи се не просто једној саборској одлуци, него самој
Цркви и ономе што она по својој природи јесте - израз и пројава недељивог јединства
Тројичног Бога.
Наравно, остаје свачија слобода и обавеза да, по савести и личном нахођењу, остварује
своје легитимно и Уставом загарантовано грађанско право, и да гласа по своме нахођењу.
Све друго спада у домен реторике, добронамерне или злонамерне интерпретације и, како би
народ рекао, навијања воде на своју воденицу…
Цео текст на: http://www.spc.yu/sr/bogu_bozije_caru_carevo
Етнофилетизам или Хришћанство?
Saturday, January 19th, 2008
Већ смо се више пута на Форуму и на Блогу дотакли разних модерних трендова у
Православљу код Срба: као верујући човек, не могу благонаклоно да гледам на жртвовање
Цркве идолу нације, ни на послуживање Црквом и вером у сврху задобијања политичких
поена, чега нажалост има међу Србима. Са целом овом проблематиком у вези, пре
неколико година сам уживо слушао једну беседу о. Владана Перишића, и малопре, по ко зна
који пут читајући је, паде ми на памет да бар одломак предложим вашој пажњи, јер
верујем да је беседа одговарајућа тренутку:
…Ако можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења
бићетвореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у
битије, него га сваког трена и одржава у посгојању својом творачком љубављу… Ако
можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде.
А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у