ovde - vera znanje mir

сецесије подгрупама унутар себе које желе да се отцепе и да не угњетавају или
искоришћавају иједну подгрупу која не може да се отцепи. Према његовој теорији, док
оправдана сецесија мора избећи стварање зависних и репресивних држава, такође је
пожељно да се избегну други типови штете за не-сецесионисте. Према Маргалитовој и Разу,
оправдана сецесија мора избећи ”обиман проблем нове мањине” у новој држави,
непоштовање основних права свих становника нове државе и сваки “супстанцијални
губитак” за интересе становника других земаља. Према Милеру, оправдана сецесија мора
избећи озбиљно угрожавање етничког идентитета сваке друге групе док, према Филпоту, не
сме “наговештавати зле последице”. Све теорије избора се слажу да оправдана сецесија
може проузроковати неку штету, али ниједна не нуди систематско објашњење зашто су
неки типови штете прихватљиви, а други нису. На пример, изгледа како све теорије избора
претпостављају да слобода избора за неке – укључујући богате – групе надмашује сваку
штету коју њихов избор да се отцепе може проузроковати по приход и запосленост других.
Као последица, једнострана, али слободно изабрана, сецесија богатог региона оправдана је
чак и ако узрокује распрострањено осиромашење или губитак запослености у становништву
које остаје изван отцепљене државе. Али, зашто богатима треба дати право да осиромашују,
путем сецесије, мање богате и остављају их без посла.
Штету коју узрокују сецесије теорије избора покушавају да избегну на два начина: прво,
проширивањем права на сецесију на све групе са полагањем права на територију – Беран и
други који заступају неограничен избор надају се да би свака штета коју почетна сецесија
може узроковати другима могла бити избегнута рекурзивним/поновљеним сецесијама оних
група које могу бити оштећене почетном сецесијом. Ова стратегија дозвољава неодређено
умножавање сецесија. Друго, при ограничавању права на сецесију на специфичне групе и
његовог вршења само на оне сецесије које узрокују допустиву штету, теоретичари који
ограничавају избор отцепљења покушавају да избегну и умножавање сецесија и штетне
сецесије. Изгледа како ове потоње теорије претпостављају да је неодређено умножавање
сецесија у неком смислу штетно и неприкладно и да сецесије треба ограничити само на оне
групе које их заслужују. Отворено је питање да ли нека од ових стратегија може, унутар
садашњег интернационалног система држава, ограничити пролиферацију сецесија и
спречити штету коју сецесије узрокују за групе и појединце. Као што смо видели, постоји
велика варијација у дефинисању група које заслужују право на сецесију, као и штетâ које
сецесије треба да избегну. Међутим, ниједан од теоретичара не спецификује инструменте
који би могли или би требало да буду употребљени ради спречавања могуће штете. Ко
треба да одлучује које групе заслужују право на сецесију? Ако штетне и “незаслужене”
сецесије треба да некако буду забрањене, ко треба да их забрани и спроведе забрану?
Постоје теорије засноване на лечењу које се не баве нити штетом коју сецесије могу нанети
не-сецесионистима нити умножавањем сецесија. Њиховао првенствено занимање је како
залечити штету нанету потенцијално сецесионистичким групама од матичне државе.
Како залечити неуспех државе. Теорије засноване на лечењу
Теорије једностраних сецесија засноване на лечењу гледају на државу првенствено као на
институционлни инструмент путем којег групе остварују своје групне интересе, међу
којима су, наравно, физичка сигурност појединаца и заштита њихових људских права.
Сецесија може бити оправдана само када матична држава не успева у свом обављању неких
од ових суштинских функција.
Према Антонију Бирчу, ако матична држава користи силу да би интегрисала/припојила
неку групу, она пропушта да осигура њихове “легитимне интересе” или не успева да
“одржи неку експлицитну или имплицитну погодбу” са њима, онда је покушај сецесије те
групе оправдан. “Легитимни интереси” укључују и права (укључујући и права на физичку
сигурност) и политичке и економске интересе те групе и њених чланова. Сецесија је стога
лек за неуспех државе или за државну злоупотребу сопствених грађана. Из овог широког