ovde - vera znanje mir

Šta vera nije? Vera nije intelektualno znanje, ni povremeno religiozno osećanje, koje nastaje i
nestaje. Predmet vere nisu apstraktne ideje već konkretne ličnosti u koje čovek ima poverenje.
Vera nije neko mišljenje, moralni propis, uverenje koje se temelji na umovanju. Vera nije naučna
istina, društvena navika, nacionalna tradicija. Vera nije utisak ili osećaj, optimizam prema životu,
zadovoljena potreba za sigurnošću. Ipak, od svega toga nešto i jeste. Šta je vera?
Vera je dar Božiji. Vera je život, JA-TI odnos. Vera je dodir, susret sa Hristom, poverenje u
Hrista.
Verovati znači „sticati Duha Svetog”.
Vera je prihvatanje Hristovog pogleda na nas same, na druge ljude, na stvari oko nas, na
čovečanstvo, na istoriju, na svemir, na samoga Boga.
Vera je svetlost koja prožima i obasjava ceo život.
Vera je iskustvo, odnos, komunikacija. Ona može biti posredna i neposredna. Stupnjevita. Vera je
poverenje u Jevanđelje (sv. Nikolaj) i u Hristovu radosnu i spasonosnu vest.
Verovati znači imati poverenje u Boga, poverenje u svedočanstvo praotaca, proroka, apostola,
svetitelja.
Za hrišćane nije suštinsko pitanje: da li veruješ u Boga, nego veruješ li Bogu koji se otkrio,
uvremenio i uprostorio, o kome ti govori i svedoči Crkva.
Vera nije JA i njegovi problemi i potrebe. Vera je ekstatična.
Verovati znači biti za druge. Ko veruje taj ne pripada sebi, već onome u koga veruje.
Prava vera je slobodna jer oslobađa čoveka od samoga sebe, od svih stvari i predmeta.
Vera je „prinos”, darivanje. Ko najviše veruje, taj najviše daje.
Vera je ljubav. Ona ništa ne traži. Ako se daje da bi se nesto dobilo, ne dobija se ništa, a gubi se
sve. Ako se daje sve, a ne očekuje ništa, prima se sve.
Vera je kao i ljubav zaborav na sebe, odricanje od svoga Ja, „izlazak” iz sebe.
Vera je nada, „potvrda stvari nevidljivih” (Jevr. 11.1).
Vera je svojstvo samo ljudskih bića. Vera je čežnja, žudnja, nadom ispunjeno isčekivanje, nečeg
što se želi (A. Šmemen). U „svetu bez drugog” vera je stalno odsutna-prisutnost (D)rugog koji
jedino život može da učini vrednim i smislenim. Vera je dodir drugog.
Savremeni čovek pretvara i sebe u religiju, apsolutizuje sebe i svoje. Gradi identitet na sebi.
Verovati znači odreći se sebe i svojega (svoga ja, svoje nacije, partije, kulture, ideologije) i
saživeti sa sa ne-Ja.
Ljudi se često služe Bogom i drugim. Vera ih tera da služe Bogu i bližnjima.
Kada ljudi danas kažu da veruju u jednoga Boga pod tim obično podrazumevaju sve bogove.
Verovati u jednog biblijskog Boga – Svetu Trojicu – znači verovati u jedinog Boga koji isključuje
sve druge. Zato se vera u Hrista označava kao „uskogrudi fanatizam”, a sujeverje kao „širina
pogleda” na svet.
Klub sebičnih
Hrišćanska vera pretpostavlja jedinstvo, sintezu, ravnotežu onostranog i ovostranog, Boga i
čoveka, duše i tela, vere i razuma. Vera u ovaploćenog Boga Logosa je vera u stvaralačku silu
razuma. Verovati i delovati nerazumno protivreči samoj prirodi Boga (Benedikt XVI).
Postmoderni „klub sebičnih” (osionih, gramzivih, pohlepnih, samoljubivih) i Boga pretvara u
„tržišni proizvod” koji se nudi i „modulira” za potrebe klijenata. „Gladni u izobilju” crkvenu veru
mere po onome što ona čini za čoveka (naciju, partiju, državu, svet) a ne po onome šte ona jeste.
Za hrišćansku veru je važnije biti, nego imati .
Ljudi danas često transformišu Crkvu u religiju, potom religija postaje kultura, pa politika i na
kraju se utopi u tržište. Kupujem, dakle postojim! Sve, pa i „religiozna dobra” u prebogatom
supermarketu pseudoduhovnosti. Zato oni nešto stalno traže od Boga, trguju sa Njim. Traže da On
vrši njihovu volju, da realizujue njihove planove, umesto da oni tvore volju Božiju. U vremenu
„globalne” torture i simromaštva verovati znači živeti za druge, voleti druge i deliti sa njima sve.