ovde - vera znanje mir

Kritikujući stav crkve moramo imati u vidu da nije usamljena u tome, i da, kao i ostale zajednice i
pojedinci, i ona ima prava da izražava svoje mišljenje.
Način na koji crkva izražava svoje stavove bi mogao da bude upitan. Međutim, danas je dozvoljen
širok dijapazon sredstava koja se mogu koristiti u popularisanju sopstvenih ciljeva, pa među njima
ima i agresivnih kao i suptilnijih, i ako bi se neka od tih sredstava mogla svrstati u oblike
neshvatanja društvene stvarnosti, ili, još radiklanije, u oblike verskog fanatizma, koji prevazilazi
granice društvene tolerancije i koje bi moralo da bude strože kontrolisano (dakle, ne samo u smislu
poštovanja zakona), naravno, ostalim zajednicama ostaju na raspolaganju isti ti oblici borbe u
postavljanju kontrargumenata. Ali podsetimo se još jednom zašto crkva ima stav prema abortusu
kakav ima i da li bismo, bez obzira na lično mišljenje o datom problemu, mogli da ga razumemo, i
da umesto protivnapada nađemo mogućnost pomirenja.
U zaključku - kakvu međureligijsku toleranciju možemo očekivati ako nje nema između crkve i
njenih vernika? Ovo su bila samo dva primera, ali takvih sigurno ima još. Da li crkva poštuje
pravila ponašanja koja mi danas smatramo zastarelim, koji se ne uklapaju u način života koje nam
moderno društvo diktira, da li crkva ne želi da se prilagodi svojim vernicima i „proširi svoje
vidike“, da li u njenim postupcima vidimo licemerje i da li smo i mi sami pomalo takvi… Sve su
to pitanja koja bismo mogli postaviti, i razmisliti koliko smo stvarno spremni da razumemo
drugog i da prihvatimo činjenicu da je moguće da se njegovi stavovi razlikuju od naših? A tek
onda, koliko smo spremni da modifikujemo svoja uverenja redi nečega što smo postavili kao ono
čemu treba težiti. U redu je preispitivati svoja religiozna osećanja i imati slobodu promeniti veru,
imati kritički stav i analizirati, ali ako ne možemo imati malo fleksibilnije stavove u pogledu
sopstvene veroispovesti, kako ih možemo imati u pogledu koegzistencije različitih religija?
I dok razmišljamo o tome, sećajući se simpatičnog razgovora u kome sam skoro učestvovala, da
pitam i ovo: koliko stroga bi po vašem mišljenju trebalo da bude osuda pravoslavnih vernika koji
će za neki dan zaljubljeno da proslave 14. februar?
Medjureligijski dijalog, stvaranje uslova, osnovna razmatranja
Tuesday, December 11th, 2007
Počeci i javljanje religije se vezuju za čovekovo uviđanje da se izvesne pojave u prirodi dešavaju
bez njegove volje i da čovek na njih ne može da utiče, niti može da objasni njihov nastanak i
razlog postojanja. Tako je došao na ideju o postojanju viših sila kojima je objašnjavao sve ono što
je bilo neobjašnjivo. Danas se ne može reći da religija predstavlja isključivo reakciju na
nemogućnost spoznaje sveta koji nas okružuje. Ona se razvila u nešto mnogo kompleksnije, nešto
što možemo reći da spada u osnovne karakteristike čoveka kao društvenog bića.
Posmatrano laički i sa strane, bez istraživanja, stiče se utisak, pogotovu kada su u pitanju mladi
ljudi, da vrlo često ne mogu da pronađu sopstveni identitet u tom domenu.
Uzimajući u obzir okolnost da pitanje religije i vere izaziva kontradiktornosti na ličnom nivou i u
sagledavanju sopstvenih stavova, dobija se okvirna predstava o tome koliko je složeno razmatranje
ovih pitanja na nekom višem nivou, u okviru medjureligijskog dijaloga.
Razmatrajući složenost ovih pitanja treba imati u vidu, da bi uopšte postojala mogućnost da
ishodište ovog dijaloga bude konstruktivno i pozitivno sa stanovišta mogućnosti koegzistencije
različitih religija na istom prostoru, moraju se prevashodno stvoriti neki preduslovi, koji bi
doprineli njegovom funkcionisanju i uspešnosti.
Ovde bih razmotrila pravni okvir koji postavlja teren na kome treba da se odigra međureligijski
dijalog.
Imajući u vidu da svaka vrsta dijaloga koja za predmet ima neku od društvenih sfera čoveka
odražava prostorne i vremenske uslove u kojima se odvija, pre svega se mora stvoriti pozitivna
društvena svest o postojanju tih različitih religija. A zatim, na još višem nivou stvaranje svesti o
neophodnosti međureligijskog dijaloga. To bi svakako značilo uvođenje ovih kategorija u civilno