ovde - vera znanje mir

циљеве сецесиониста у неком појединачном случају. Иако објашњења у друштвеној науци
заиста описују како се и зашто нешто догађа или како и зашто људи делују у неком
посебном друштву, не идентификују сва таква објашњења узроке ових догађаја и
поступака.
Али, неко објашњење онога што проузрокује сецесије може нам омогућити да предвидимо
када и где ће се сецесије догодити. Ако је релативно богатство неког региона, под
специфичним условима, заиста главни узрок његове сецесије у једном случају, он такође
може бити узрок будуће сецесије других региона у сличним околностима. Стога,
установљавање вероватних узрочних повезаности између сецесија и различитих
структуралних обележја региона који се отцепљује треба да нама, посматрачима, омогући
идентификовање који ће региони, који испољавају слична обележја, вероватно покушати да
се отцепе у будућности. Укратко, објашњења сецесија која се позивају на такве узрочне
повезаности могу пружити неку основу за предвиђање сецесија.
Међу до сада предложеним теоријама сецесије неке настоје да установе узрочне везе
између покушаја отцепљења и разних обележја сецесионистичких региона, или политичких
покрета унутар тих региона, док друге то не чине. Међу оним претходним неке смерају на
предвиђање будућих сецесија или покушаја сецесија, док се друге задовољавају
објашњењем сецесионистичких поступака у прошлости и садашњости. Са овог гледишта, у
сврху поређења, експланаторне теорије сецесије можемо класификовати као:
• не-каузалне [не-узрочне]
• каузалне [узрочне]
• каузално/предиктивне [узрочно-предвиђачке].
Ступњеви у динамици сецесије: Вудова (Wood) не-каузална теорија сецесије
Џон Р. Вуд (1981) први је понудио један обухватан теоријски оквир за проучавање сецесије
као друштвеног и политичког феномена. По његовом мишљењу, нека теорија сецесије треба
да “присили политичке научнике да дају експлицитне моделе сецесије које имају на уму
када достижу објашњења специфичних случајева”. У идеалном случају, нека експланаторна
теорија, заснована на једном специфичном моделу или моделима сецесије, требало би да
буде универзално ваљана – за “политичке заједнице [polities] сваке величине или
идеолошког типа”.
Према Вудовом моделу, сецесија проистиче из једне динамичке интеракције
[међуделовања] серије услова и колективних поступака. Један пример ове динамике налази
се у одговорима централне владе на сецесионистичке захтеве. Ова последња [тј. влада]
може покушати да прилагоди неке своје захтеве (на пример, захтев за равноправнијом
поделом прихода) или може покушати да дискредитује или потисне сецесионистички
покрет (или може покушати обоје). Истина, сецесионисти могу преговарати са владом, или
јој се могу супротставити или борити се с њом. Динамички процеси могу, али не морају,
водити исходу стварања једне самосталне и независне државе. Покушаји сецесије често не
успевају. Али, без обзира на њихов исход, Вуд тврди да процеси који потенцијално доводе
до сецесије јесу они који треба да буду објашњени једном теоријом сецесија.
Вуд анализира овај динамички процес унутар следећих делова:
• предуслови сецесија – шта људе чини пријемчивим за предлог на сецесију,
• подизање сецесионистичких покрета,
• одговор централне владе на сецесионистички покрет и његове захтеве,
• директнiа izvori [precipitants] сецесије – суочавања која воде отвореним или безусловним
захтевима за самосталном државом,
• разрешење сецесионистичких криза путем оружаног сукоба.
Вуд на почетку не разматра никакво друго разрешење сецесионистичких криза осим
оружаним сукобом.
Предуслови сецесија