ovde - vera znanje mir

вамо и чувамо проистичу од обавеза које су извршене. Тако и ово наше право на живот има
смисла само када обављамо нашу дужност као грађани света”…
Људско достојанство не представља неодређени грађански понос већ уверење да је човек
заиста свето лице, творевина личносног Бога. Достојанство човека није повезано са егоистичним,
супериорним гледањем на појединца, већ са осећањем људског величанства и његових
граница. Реч је о достојанству пуном суздржаности, племенитости и поштовања других.
Тај појам није теоретски шаблон, већ је плод искуства хиљада људи који чине круг светитеља
Цркве, оних који су светли узори за вернике, а благослов за човечанство.
Слобода је једна од средишњих идеја хришћанства. Као што прецизно закључује Берђајев:
“Целокупно хришћанско учење о стварању света, паду и искупљењу људи ослања се на ту
идеју о слободи. Без слободе немогућа је Божија правда и без смисла је светски развој. Порука
о слободи у различитим акордима понавља се у Новом Завету (Мт 17, 26; Јн 8, 32, 36;
2Кор 3, 17; Гал 5, 1–13). Грчки Оци Цркве интензивно анализирају истину о томе да је слободни
Бог створио човека слободног и због тога одговорног за своја дела. Одговорност се
везује за достојанство.
Наравно да је током времена било и хришћана који су тражили ограничавање те слободе
како би се тиме, наводно, помогло друштвеном поретку. На крају их је хришћанска свест
одбила.
Овом оквиру доприноси и уверење о једнакости људи. Свима је позната проповед Новога
Завета да “нема Јелина ни Јудејца, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у
свему Христос” (Кол 3, 11), као и убеђење да је очовечењем Сина и Логоса Божијег и спасењем
у Христу цео људски род уздигнут.
Те истине јасније се осећају у литургијској пракси Цркве. У православном хришћанском обреду
сви људи, независно од друштвених функција, класе, расе, националности, пред Богом
су једнаки и пред Њим имају исту вредност.
Ови почетни ставови у универзалном трагању представљају средишња места у учењу Отаца,
који упорно говоре о једнакости људи, “о једночашћу и равноправности”, сматрају је
усађеном у квинтесенцију људске природе. А “искорак”, то јест искривљавање једнакости
без задршке називају неправдом…
Постоји још једно човеково право које није укључено ни у једну поменуту повељу, а које
хришћанска мисао непрестано истиче као основно усмерење човека. То је право човека да
воли и буде вољен јер се само тако заокружује…
Цео текст: Православље и људска права - археп. А. Јанулатос
Положај жене у Исламу
Tuesday, December 25th, 2007
а) Породичне институције; положај жене
I. Једну од најимпресивнијих разлика које постоје између ислама и хришћанства несумњиво
представља исламско потцењивање жене. [4] Света књига ислама увек директно наглашава
надмоћ мушкарца:
„Мушкарци управљају (и воде бригу о) женама, јер је Алах одликовао (и уздигао) једне
изнад других и јер они (мушкарци) троше своје иметке (за издржавање жена) . Добре жене
су покорне (Богу) , чувају тајне (у одсутности мужа што треба чувати: част и иметак)
зато што Алах чува (њих) . А оне (жене) за које се бојите да ће бити непокорне, савјетујте
их, оставите их у постељама (не прилазите им) и истуците их; а ако вам се покоре, не
изналазите против њих никаква начина (да им учините насиље) . Заиста је Бог узвишен (и)
велик” (En–Nisa, Жене, 4:34).
Просто поређење ових изрека у вези са оним што је о женама написано у Новом завету (на
пример Гал. 3:28, „нема више мушког ни женског”) открива различита поимања двеју вера