ovde - vera znanje mir

биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом
небића. Стога:
Ако не осећаш дубоку захвалносy због саме чињенице да постојиш, због тога што те
уопште има - немој себе називати хришћанином.
Ако ниси захвалан Богу шго данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати
хришћанином.
Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у
теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати
хришћанином.
Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ
поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу
тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред
Њим…
…Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас
је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога
примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само
сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтнно се продајемо иако смо прескупо плаћени.
Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевиие Божије, и од тебе
зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да зпаш да се одговорност хришћана
састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам
Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе
(нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре
причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него
је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не
успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када
немаш љубави за другог. Срж греха је - бити ‘Хрнстос’ без љубави. Заиста, има ли ичег
парадоксалнијег и неприроднијег од ‘Христа’ без љубави - а управо тај живи contradictio in
adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у
бити - непокајани егоиста.
Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које
из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у
бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском…
Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не
западати у очајање и не бити захваћен бесмислом …
Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер
пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек
поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога
неће бити стало, …
Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање
личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу
односа. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје
аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин.
Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу,
дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј.
Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице
даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова
онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно.
То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор).
То је поступак васцелог бића (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин
потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива).