ovde - vera znanje mir

Umesto zaključka
Prethodnim postom završiti ovu analizu, ali i svaki drugi rad na temu prirode religije, bio bi
prirodan kraj logičke celine, jer je krajnji cilj istoričara religija da razume i objasni ponašanje
homo religiosusa i njegov duhovni svet. Zadatak koji nije jednostavan, međutim koji ova knjiga sa
vanrednom lakoćom postiže.
Međutim, ja nisam istoričar religije i ne mogu da stanem na poslednjoj rečenici Mirča Elijade.
Ne mogu, a da se ne osvrnem i na modernog nereligioznog čoveka, koji otuđen, u besmislu luta
ulicama velikih gradova. Kako se on vraća, ili prikladnije rečeno, dolazi do svog Raja. Mislim da
na to pitanje odgovor možemo naći u delu Danijela Kvina, Išmael.
Da bi smo opstali, potrebna nam je alternativa vizije propasti sveta. Kvin je nudi u sledećoj
ideji, bliskoj čak i strogo racionalnoj osobi koja je, po Mirči Elijade, još uvek apstrakcija:
”Čovekov zadatak na svetu je da bude prvi, a da istovremeno ne bude i poslednji. Kroz milijardu
godina, šta god i ko god bude tada postojao, reći će: ”Čovek? O da, čovek! Bilo je u njegovoj moći
da uništi ceo svet, ali pružio je priliku nama ostalima. Svima nam je pokazao kako treba postupati
da bi svet zauvek ostao Rajski vrt. Čovek je uzor!”
Kraj…
Moramo se složiti da to nije sramna sudbina.
Deo II
Saturday, January 26th, 2008
S obzirom na to da je tema o kojoj smo želeli najviše da govorimo ipak sveto Vreme, nećemo se
više zadržavati na fenomenu svetog Prostora. On je poslužio kao neophodan uvod, a sada ćemo
videti kako će iskustvo svetog Vremena omogućiti religioznom čoveku da periodično pronađe
Kosmos, onakav kakav je bio in principio, u mitskom trenutku stvaranja.
Sveto Vreme
Zasluga je Hermana Uzenera što je prvi objasnio etimološku srodnost između reči templum i
tempus. Templum označava prostorni vid, tempus vremenski vid kretanja vidika u prostoru i
vremenu. Duboko značenje svih ovih činjenica za religioznog čoveka arhaičnih kultura je da se
Svet obnavlja godišnje, odnosno, on svake nove godine ponovo pronalazi prvobitnu svetost, kakvu
je imao u trenutku kada je izašao iz ruku tvorca. Na ovaj način sveti Prostor i sveto Vreme zauvek
su prožeti.
Slično Prostoru ni Vreme za religioznog čoveka nije jednoobrazno i bez prekida. Postoje
razdoblja svetog Vremena, vreme praznika (u glavnom periodičnih), ali postoji i profano Vreme,
svakodnevno vremensko trajanje u koje se upisuju činovi lišeni religioznog značenja. Religiozni
čovek može bez opasnosti da pomoću obreda pređe iz svakodnevnog vremenskog trajanja u sveto
Vreme. Učestvovati religiozno u jednom prazniku podrazumeva izlazak iz svakodnevnog i
uklapanje u mitsko reaktualizovano kroz praznik. Tako je mitsko Vreme beskonačno ponovljivo.
Ono ne teče, ono je ontologija. Stvarajući različite elemente koji danas sačinjavaju svet, bogovi su
takođe stvarili i sveto Vreme, jer je Vreme u kome se stvaranje zbilo, nužno bilo posvećeno
božanskim delatnostima. Praznik nije spomen na mitski, odnosno religiozni događaj, već njegova
reaktuelizacija. Tokom svetog Vremena ponašanje ljudi se razlikuje u odnosu na Profano. U