ovde - vera znanje mir

zivota, izmedju zivota civilnog drustva i politickog zivota”. Ta filosofija analizira prirodu
transcendencije svojstvene drzavi i otkriva religioznost kojom je ona prozeta. Prema Marxu,
drzavna vlast i religija u sustini su slicne po svojoj prirodi, cak i onda kad se drzava odvojila od
crkve i bori se protiv nje. Ovo sustinsko srodstvo proistice iz cinjenice da se drzava nalazi (ili se
cini da se nalazi) izvan stvarnog zivota, u nekoj sferi cija udaljenost podseca na daljinu Boga ili
bogova. Drzava se pobednicki uzdize nad civilnim drustvom na nacin na koji religija nadvladava
profani svet. Ova pocetna zapazanja moraju biti upotpunjena, a i proverena, produbljenijim
objasnjenjem sakralne prirode politickog, objasnjenjem kakvo dostignuca antropologije cine
mogucim.
***odlomak iz knjige Zorza Balandijea “Politicka antropologija”
Pravoslavna crkva i “sveta tradicija”
Sunday, February 17th, 2008
Prenosim u celini tekst rumunskog antropologa i sociologa Vintile Mihaileskua, objavljen u
njegovoj knjizi “Svakodnevica više nije ono što je bila” (XX vek, 2002. godine). Knjiga je
sastavljena od tekstova koje Mihailesku od 1998. objavljuje u rumunskom časopisu “Dilema”.
Napominjem da tekst koji sledi neki smatraju čak i “kontraverznim”, iako je, po mom mišljenju,
reč samo o jednom drugačijem stilu i pogledu na stvari- ništa više od toga i ništa epohalno, već
samo interesantno. Osim toga, tekst se na više načina uklapa u opštu temu mog bloga- religija i
identitet. Pa evo:
Vintila Mihailesku, Pravoslavna crkva i “sveta tradicija”
Ne idem previše u crkvu, u svakom smislu, uključujući i bukvalan. Ne usuđujem se da donosim
konačne zaključke o pravoslavnoj crkvi. Međutim, relativno sam navikao na jednu vrstu narodnog
hrišćanstva, bez koga, verujem, svaka diskusija o ortodoksiji rizikuje da bude nekompletna. U tom
smislu, intervjui Mihaele Puškaš o pomani za života još jednom su me učvrstili u tom uverenju.
O čemu je reč?
Pomana za života je jedan relativno recentan fenomen koji klasici rumunske etnografije ne
pominju i koji novija monografija Jona Ginojua o pogrebnim ritualima samo usput pominje. Ona
je verovatno rođena zahvaljujući slabljenju seoske zajednice i posebno porodičnog jedinstva pod
uticajem raznih “modernizacija”. Pomana za života je ritualna “inovacija”, ona se sastoji u
zamenjivanju rodbine dužne da čini “ono što treba” za svoje mrtve “korisnikom” tih pomena, koji
čini sam, za života, sve što je potrebno. Pojedinac se tako odvaja od ciklusa rođačkih obaveza i
postaje na neki način sam svoj predak i naslednik i sam upravlja svojim odnosim sa večnošću. U
pitanju je evidentno socijalna i esencijalna ritualna modifikacija za koju ne postoji nikakva
referenca u kanonskoj praksi crkve. Kako u tom slučaju reaguju sveštenici?
“Menjaju se ljudi, ali pravoslavna crkva je konzervativna- objašnjava jedan seoski sveštenik. Ona
prihvata samo religijsku praksu svetih otaca apostola. Sve što se pojavilo posle njih, čak i kada je
deo svete tradicije, nije priznato (…). Njegova svetost je u toku sa pomanama za života, čak se
začudio kada je video toliko flaša u crkvi i pitao: “Kakve su ovo flaše?” A ja sam mu odgovorio
“Ova flaša, na primer, predstavlja Kalinesku Dumitrua”. “A šta mu se dogodilo, je li umro?”
“Nije, živ je”. Kad sam mu objasnio, on je prihvatio jer je video da se to ne dotiče situacije crkve,
da nije u suprotnosti sa pravilima i da ne donosi zabranjene dobiti.” Između svetih otaca i svete
tradicije, pravoslavna crkva nije samo “konzervativna” već improvizuje , u određenoj meri, u
funkciji lokalnog običaja: “Sveti kanoni ne kažu ništa precizno o tome (o pomani za života). To je
lokalna tradicija. Mi smo prihvatili ono što smo baštinili, poštovali smo želju vernika i lokalne
običaje. To ne utiče na suštinu crkve. Pravoslavlje ima tu karakteristiku da poštuje lokalnu
tradiciju. Suština je ista, religijska služba je ista, ali su običaji različiti”- objašnjava drugi
sveštenik. A jedan priznaje: “Čak i kada ja ne bih hteo tako da radim, znate šta mi kažu? “Ej,
popo, daleko si potišao! Treba da radiš kao prethodni popa”. “Stari sveštenik” ili sveštenik iz