ovde - vera znanje mir

Пошто нисам успео да одговорим на Александровом блогу, а ова тема му је сродна,
ставићу овде свој коментар. Писмо поглавице Сијетла које је Александар приложио
је заиста надахњујуће, читао сам га у црквеном часопису “Видослов” где је ваљда
премијерно објављено на српском језику. Ево малог доприноса овим “еколошким”
темама, у виду излагања митр. Ј. Зизјуласа:
“…Постаје све јасније и Науци и Теологији да није само Човек у своме постојању
зависан од остале творевине будући да је њен нераскидиви део, већ је и обратно исто
толико тачно, наиме да остала творевина зависи од људског бића у погледу
остварења и испуњења свог постојања. Овде ће заштитници животне средине морати
да промене опште прихваћену претпоставку да је Човеку потребна остала творевина
а да осталој творевини не треба Човек. Оваква претпоставка се заснива на чињеници
да се људско биће појавило након дугог временског раздобља у коме је остала
творевина постојала без њега. Религија је, у сваком случају хришћанска теологија,
антропоцентрична у својој космологији и настоји на томе да је људско биће
неопходно творевини. Данас имамо показатеље да се и Наука креће у истом правцу.
Мислим на оно што данас физичари и философи природе зову Антрополошким
Принципом: васелена је створена тако да једино има смисла ако је људско биће
унапред претпостављено. У оквиру хришћанске теологије ово се изражава вером, на
којој настоји Нови Завет и Св. Оци Цркве, даје Бог све створио у Христу и за Христа,
односно за људско биће у свом пуном, есхатолошком савршенству. Истинском
човечанству неопходна је органска веза са осталом творевином, али је и овој
последњој такође потребно човечанство да би себе оствариле. Уколико се
Антрополошки Принцип прихвати од стране научника, а постоје докази да се
расправа коју је изазвао креће у том правцу, Теологија и Наука ће се зближити на
здравој и стваралачкој основи, што ће имати значајне последице на размишљање о
екологији…” (извор: митр. Јован (Зизиулас), РЕЛИГИЈА, НАУКА И ЖИВОТНА
СРЕДИНА - http://verujem.org/teologija/zizrelnau.html ).
“…Света Литургија је најпозитивније, на делу (”у пракси”) показано прихватање
света и све твари (=творевине). У старој Цркви, а и данас у Православљу тамо где
још светоотачка наслеђена побожност није замењена једном другом тобож
“свесном” побожношћу, верници не иду сами у цркву (храм), него заједно са њима
иду и дарови творевине Божије: хлеб, вино, уље. И ови дарови - обратите пажњу
колико је и то карактеристично - преносе се у литургијској процесији и свечаном
уласку да би били предати у руке Епископа који стоји на улазу, тј. на Царским
дверима (то и јесте данашњи “Велики вход” на Литургији) и који ће затим да их
“узнесе” (тј. уздигне и принесе) пред престо Божији као Евхаристију. Очекивало би
се да верници, долазећи у храм, забораве своје животне потребе, међутим Света
Литургија их позива да их ту донесу и да се моле за њих: “За благ и добар ваздух и
ветрове, за изобиље плодова земаљских… за оне који плове и путују, за болеснике…
” итд. Ова велика богослужбена радња, о коју се неке “благочестиве” душе
саблажњавају, јесте богослужбени акт који нам открива да се на Светој Литургији
управо свршава једно кретање, покрет целога света (све творевине) према Светој
Трпези, и то света какав он јесте и какав ће мало после опет бити када се заврши
есхатолошки бљесак и предокушај Раја, и када верници буду позвани да поново “у
миру изиђу” из храма у свет…” (извор: митр. Ј. Зизјулас, ЕВХАРИСТИЈСКО
ВИЂЕЊЕ СВЕТА, http://verujem.org/teologija/zizijulas.html ).
Такође, препоручујем вашој пажњи и следећи чланак: митр. Ј. Зизјулас, Књига
откровења и природно окружење, http://verujem.org/teologija/z_knjiga_otkrovenja.html