ovde - vera znanje mir

katolički sveštenici bili prinuđeni da odbace sve modernizacijske tendencije (Isto, 90). Zatim je
usledio period vezivanja katoličanstva uz konzervativne struje, dvadesetih i tridesetih godina
dvadesetog veka, kao i ambivalentan odnos prema fašizmu (Hattstein, 1998: 89, 90). Nasuprot
tome, Drugi vatikanski koncil (1962 - 1965) pozitivno se određuje prema društvenim promenama
i načelima slobode ljudskih prava i zalaže se za pravedniju raspodelu ekonomskih dobara
(Hantington, 2004: 82). 134 S tim u vezi, kao i sa činjenicom da su tri četvrtine zemalja koje su
se demokratizovale od 1974. do 1989. (treći talas) bile katoličke (Isto, 80), može se reći da
postoji pozitivna korelacija između demokratizacije i katoličanstva u periodu posle Drugog
svetskog rata.
Što se pravoslavlja tiče, situacija je ovde dosta složenija i zamršenija. Pri tome, kada
se govori o odnosu pravoslavlja i modernizacije, ima više ideologije i zaključivanja po analogiji
nego nauke. Istina je da religija, kao jedan složen i kompleksan fenomen, koji ima svoje
počelo u onostranom iako se realizuje i u ovostranom, uvek nekako izmiče racionalnom
mišljenju i naučnim diskurzivnim metodama, pa stoga i zaključci uvek imaju relativnu vrednost.
Međutim, ovde ćemo ipak pokušati da ukažemo na neke aspekte pravoslavlja, njegove strukture,
istorije i sadašnjeg trenutka, i njegovog odnosa prema savremenim tendencijama.
Pravoslavlje, autoritarnost i demokratija
Često se mogu čuti ideološka uprošćavanja da je pravoslavlje inkompatibilno sa
demokratijom. Naime, u "metafizičkom vakuumu" koji je nastao posle sloma komunizma i tzv.
"imperijalnog identiteta" u Rusiji (Kuljić, 2002: 100), niču mnoge "teorije" o ontološkoj
supremaciji pravoslavlja, o njegovoj suštastvenoj inkompatibilnosti sa kapitalizmom,
demokratijom i liberalizmom, čija se individualistička etika protivi pravoslavnoj sabornosti i
duhu zajedništva (kainoia). Mogu se čuti i glasovi o Americi kao modernom Antihristu, čija je
realna snaga sam proces globalizacije, potpomognut ekonomskom moći i monopolima, kao i
vojnom suprematijom (gde se NATO pakt javlja kao neka nova moderna armada), a ideološka
suprastruktura tzv. globalizam.
Na strani teorije o inkompatibilnosti pravoslavlja sa modernim tokovima navodi se kao
primer da se tzv. pravoslavne zemlje (Rusija, Belorusija, Ukrajina, Bugarska, Srbija, Rumunija i
dr.) u njima nisu najbolje snašle (što je eufemizam s obzirom na veliki stupanj siromaštva i
bede u ovim zemljama). U poređenju sa zemljama u kojima katolici čine većinu stanovništva
(Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Mađarska), koje su izgleda savladale boljke tranzicije i
uspešno se integrisale u evropske tokove, pravoslavne zemlje kao da čekaju novog mesiju koji
će ih izbaviti iz modernog ropstva. Da li će tu ulogu odigrati, i da li ih igraju, svetski
investitori i institucije, stručnjaci i nevladine organizacije, domaći instituti i filantropske
organizacije, ekonomska i svojinska transformacija i promene društvene strukture, razvoj
civilnog društva i političke kulture, politički lider sa integritetom ali i harizmom koju neće
upotrebiti za stvaranje patrimonijalnog sistema, gde će plejada njegovih istomišljenika i
poslušnika ubirati plodove tzv. promena, dok će većina živeti u materijalnom i duhovnom
siromaštvu? Sva ta pitanja su bolna i teška, ali je nama ovde cilj da ukažemo na ulogu religije i
crkve u ovome procesu.
Stoga ćemo najpre ukazati na samu strukturu pravoslavlja i Pravoslavne crkve,
utemeljenu kroz dogmu i istorijsku praksu. Naime, već se na prvi pogled na organizaciju
pravoslavlja vidi da ono nema autoritarnu 135 strukturu, nasuprot Katoličkoj crkvi, koja je
vekovima važnost pridavala hijerarhiji i vlasti. U svojoj odličnoj studiji Christentum, Wesen und
Geschichte, Hans Kung je, kritički analizirajući tzv. suštinu, ulogu i istoriju hrišćanstva,
sistematski prikazao ovu razliku. Naime, u pravoslavlju su svi apostoli, a zatim i episkopi, kao
njihovi legitimni naslednici, stub crkve, dok je u katoličanstu to samo apostol Petar, odnosno
papa kao njegov naslednik; u pravoslavlju su svi episkopi jednaki, a onaj u Rimu možebiti samo