ovde - vera znanje mir

života, implikacije klasnog društva, ali i supstrati svesti i psihe, koji su i dalje podržavali opstanak
autoriteta. U novom razdoblju je sve više onih koji nisu religiozni u klasičnom smislu reči, ali taj
osećaj nadoknađuju divljenjem prema velikim ljudima, koji tako postaju spona s natprirodnim i
nadoknada za izgubljeni stari religiozni doživljaj. U dvadesetom veku novi sledbenik svetog vođe
je napustio tradicionalnu religiju, ili ona u njegovom životu ima perifernu ulogu, koristi poslednja
dostignuća tehnike, i potčinio je prirodu svojoj kontroli. Ali sve to nije dovelo do nestajanja
harizme, jer njeno postojanje omogućava društveni kontekst u kome su ljudi prethodno odustali od
težnje za izlazom bez posrednika. Novi idoli raspolažu sposobnošću uveravanja najvećom u celoj
dosadašnjoj istoriji, jer koriste dostignuća psihologije i spremno prihvataju neiscrpljenu potrebu
sledbenika za autoritetom. O fenomenu podvrgavanja autoritetu govori čuveni Milgramov rad iz
1974. godine. On je serijom eksperimenata pokazao da su poslušnost i bezuslovno podvrgavanje
autoritetu svojstva velike većine tzv. normalnih osoba, i da su one spremne da pod pritiskom
autoriteta urade i ono za šta veruju da nikad ne bi uradile. Dakle, kult ličnosti kao masovan
fenomen pokoravanja i obožavanja vođe, i pored brojnih mehanizama političke manipulacije u
znatnoj meri počiva na fenomenu poslušnosti autoritetu. Manipulišući masom vođe ustvari
ponavljaju postupke maga prvobitne zajednice, koji su po uverenju saplemenika bili u mogućnosti
da ih približe mitu i idealu sreće. Primeri iz savremenog političkog života Srbije potvrđuju da
vođama može znatno koristiti i sposobnost da svoj govor saobraze ”govoru naroda”, i da se na taj
način harizma lidera brže gradi. U dvadesetom veku stanovnici nekoliko država bili su do te mere
fascinirani svojim vođama da čak ni tragedijama u koje ih je vođa uvlačio nisu doprinele
prevladavanju naklonosti prema njemu. Tek kada je rat zapretio da uništi ceo narod došlo je do
splašnjavanja iluzija, ali ipak ne tolikog da se ne bi opet mogle pojaviti.
U ateističkom društvenom uređenju, nastao je dakle, kult ličnosti koji je samo pomerio potrebu
masa za verovanjem u proviđenje i boga i umesto njih im ponudio deifikovane vođe, koje su u
njima izazivali iste ili slične kolektivne religiozne fenomene, kao i tradicionalni religijski rituali.
Mnogobrojni ”novi” rituali - mitinzi, masovne manifestacije, građenje gigantskih kipova,
preimenovanje gradova, trgova, ulica, škola itd.- imali su za cilj da se kolektivni fenomen
obožavanja vođe stalno potkrepljuje i uveravaju, kako sledbenike tako i samog vođu, u njegovu
svemoć i nezamenljivost. Ukoliko to ne bi bilo upražnjavano redovno i stalno rastućim tempom,
magija verovanja sledbenika u vođinu misiju postepeno bi počela da slabi, iako je fenomen
pokoravanja vođi u počeku spontan i proističe iz kolektivne potrebe za božanstvom u društvu koje
je ”ukinulo boga”. Sledbeniku ostaje jedino da veruje ili da se pravi da veruje, jer se sumnja u
mudrost i sposobnost vođe kažnjava. Da bi legitimisali svoju vlast, politički lideri mogu na
nekoliko načina da iskoriste postojeće ili nove simbole: mogu usvojiti već postojeće verske
simbole, u cilju davanja opšteprihvatljivog karaktera svojim ideološkim uverenjima, zatim mogu
preuzeti tradicionalne poltičko-istorijske i narodne simbole ili stvoriti sasvim nove, odnosno
pridati nova značenja starim simbolima.
Pojava određene istorijske ličnosti može se razumeti samo ako se analiziraju: određene istorijske
okolnosti, potrebe sledbenika za određenim tipom vođe i psihološka struktura ličnosti.
Samo kroz takav trostepeni pristup mogu se izbeći pojednostavljenja koja se često sreću kako u
stručnoj literaturi tako i u popularnim analizama uloge ličnosti u istoriji.
Početkom pedesetih godina objavljena je studija o autoritarnoj ličnosti, u kojoj je grupa istraživača
opisala osnovne osobine “antidemokratske ličnosti”: konvencionalnost: prihvatanje vrednosti,
stavova i životnog stila srednje klase, konvencionalnost u ponašanju i delanju; autoritarna
submisija: nekritičko prihvatanje mišljenja i stavova osobe koja se smatra autoritetom, autoritarna
agresija: prema podređenim ispitanik pokazuje izrazitu agresivnost; antiintracepcija: odsustvo
kreativnosti; stereotipija: rigidnost u stavovima, nesposobnost menjanja stila, filozofije života,
osnovnih životnih vrednosti; fascinacija moći: preokupacija moći, veličinom, snagom,
identifikacija sa moćnicima, prezir prema slabima; ežnja ka destruktivnosti.
Ova istraživanja su dosta kritikovana, jer su obavljena odmah posle Drugog svetskog rata, a većina