ovde - vera znanje mir

zajednica i odnosu crkve i države.
III. SADAŠNJI PRAVNI SISTEM
Srbiji su trenutno potrebne ustavne i opšte pravne reforme. Otkad je Jugoslavija prestala
da postoji, u 2003, proces usvajanja novih zakona nije bio završen ni na saveznom ni na
republičkom nivou. Ustavna povelja Državne zajednice Srbija i Crna Gora došla je na mesto
ustava Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. Ustavna povelja proglašava da „države članice
uređuju, obezbeđuju i štite ljudska i manjinska prava i građanske slobode na svojoj teritoriji“
(član 9 §2). 65 Povelja propisuje odgovornost državnoj zajednici da prati „ostvarivanje ljudskih i
manjinskih prava i građanskih sloboda i obezbeđuje njihovu zaštitu, u slučaju kada ta zaštita u
državama članicama nije obezbeđena“ (član 9 §4), i tvrdi da „odredbe međunarodnih ugovora o
ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koji važe na teritoriji Srbije i Crne
Gore neposredno se primenjuju“ (član 9 §3). Države članice oblikuju svoju sopstvenu politiku
prema religiji i verskim zajednicama, koji posao u Srbiji obavlja republičko Ministarstvo Vera.
28. februara 2003. godine Savezna skupština izglasala je Povelju o ljudskim i
manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja je sastavni deo Ustavne povelje (član 9 §1
Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora). Povelja proglašava „slobodu misli,
savesti, uverenja ili veroispovesti“ (član 26 §1) i zabranjuje diskriminaciju po osnovu
veroispovesti (član 3 §3). 66 Povelja naglašava odvojenost verskih zajednica od države (član 27
§1) i njihovu slobodu u „samostalnom uređivanju svoje unutrašnje organizacije, vršenju
verskih poslova i verskih obreda“ (član 27 §2). Savezno ministarstvo za ljudska i manjinska
prava odgovorno je za implementaciju ovih zakonskih akata, a ima i odsek za praćenje verskih
prava.
Što se tiče važećih zakona na republičkom nivou, Ustav Republike Srbije, iz 1990, sadrži
opšte odredbe o položaju verskih zajednica i o njihovom odnosu sa državom. Nužnost novog
ustava, koji bi bio u skladu sa promenama izvršenima u proteklom vremenu, već dve godine
neprekidno se pominje. Vladin nacrt novog ustava, koje je ona uputila skupštini na
razmatranje, 4. juna 2004, predviđa da je „Republika Srbija svetovna država“, i da „nijedna religija
ne može biti uspostavljena kao državna ili obavezna“ (član 11 §1, 3). 67
Iako su osnovna prava i principi slobode veroispovesti i verskih zajednica utvrđeni
saveznim zakonima, njihova implementacija trenutno nije regulisana na republičkom nivou.
Predlog zakona o verskim slobodama iz 2001. godine (u daljem tekstu: Predlog) pokušao je da
popuni ovaj zakonski vakuum. Predlogom je regulisan pravni položaj verskih zajednica i
vršenje verskih obreda, ali su definisani i osnovi odnosa crkve i države, koji polaze od
poštovanja ljudskih prava u skladu sa međunarodnim pravnim aktima.
Rad na Predlogu ovoga zakona, koji je u početku trebalo da bude zakon na saveznom nivou,
počeo je u januaru 2001, samo nekoliko meseci posle promene političkog režima Predlagač
zakona bio je Savezni sekretarijat za vere, koji je tokom pisanja predloga uspostavio dijalog sa
predstavnicima raznih verskih zajednica. Zakon je napisala radna grupa koju su činili
profesori Pravnog fakulteta kao i savezni sekretar za vere, u bliskoj saradnji sa poznatim
svetskim naučnicima u ovoj oblasti. Pokušaji da se zakon izglasa na saveznom nivou nisu
uspeli; posle toga, vlada se jedno vreme nadala da će zakon proći na republičkom nivou ali to
se nije desilo. 68
Preambula Predloga zakona nabraja šest “tradicionalnih” verskih zajednica; to su: Srpska
pravoslavna crkva, koja je „odigrala presudnu istorijsku ulogu u očuvanju i razvijanju
nacionalnog identiteta“, Islamska zajednica, Rimokatolička crkva, Jevrejska zajednica,
Evangeličko- hrišćanske crkve augsburške veroispovesti 69 i Reformatska hrišćanska crkva. Ove
verske zajednice izdvojene su zbog njihovog istorijskog prisustva, značaja i uticaja, a uz to,